Zombiji. Ah, ti zombiji. Šta je to u ovim stvorenjima što nas privlači? Da sam sociolog, verovatno bih na ovo pitanje odgovorio u sledećem stilu:
«Privlačnost zombija i ovog podžanra u kom se pojavljuju , predstavlja skrivenu želju da svalimo krivicu za društvene bojazni na preduzeća, tj. na velike firme, velike Vlade itd. i da dobijemo zombije kao najlogičniju pojavu ako ostavimo preduzeća bez nadzora popustljive populacije.»
Ja nisam sociolog, mada bih mogao da odgovorim na pitanje ovako: «Mi smo samo skupina bolesnih čudaka koja koristi filmsko viđenje gošćenja nemrtvih živim ljudima kao vid oslobađanja od monotone svakodnevnice.»

U početku…

U vremenskom periodu koji ja volim da zovem P.R. (Pre Romera), zombiji kakve ih danas poznajemo, nisu ni postojali. Pre 1968. godine, oni su bili nešto potpuno drugačije. Ovi oživljeni leševi bili su produkt voodoo magije i filmovi su ih i prikazivali kao takve. U filmovima kao što su «White Zombie (1932)» i «Revenge of the Zombies (1943)», beživotna tela su uklanjana iz grobova odmah posle sahrane i oživljavana u bezumne robove koji se pokoravaju zapovestima svog ljudskog gospodara. Rani zombiji su bili prosti bezumni robovi, sa tipičnim belim licima i ocrnjenim očima koje su bile razgoračene i bezizražajne.
 
1968: Rođenje modernih zombija

Taman kada se činilo da će ideja o raspadajućim reanimiranim leševima završiti gde i filmovi Eda Wooda, pojavio se čovek koji je doneo revoluciju u horor žanr i udahnuo novi život (ili nesmrt) u zombije. Niskobudžetni crno-beli film nazvan «Night of the Living Dead», scenariste i režisera Georgea A. Romera, prikazan je u bioskopima 1968. godine. Efekti Romerovog  probijanja zombija kroz zemlju se osećaju i danas. Od trenutka kada se začula čuvena rečenica «They're coming to get you Barbara", zombiji su se vratili u igru i 'gore' efekti postali su glavna osobina žanra.
Vaskrsli su po Romeru izgledali kao obični ljudi. Njihova odeća sastojala se ili od onih stvari koje su nosili u sanducima ili od normalne radne odeće (primer su konobarice i mehaničari). Povrede poput udova koji nedostaju, bile su takođe uobičajene. Njihova inteligencija je bila veoma niska, a pokreti kruti i spori.

Sedamdesete: Rastući jad zombi žanra
 
Sedamdesete su bile dekada koja je sadržala mnogo rastućih problema za zombi žanr. Tvorci filmova nisu bili baš sigurni kako da ispravno iskoriste ovaj novi element u horor žanru. Bilo je par umerenih pokušaja kao što su filmovi «Children Shouldn't Play with Dead Things (1972)» i «Garden of the Dead (1972)». Iako ništa posebno, oni nisu bili ni loši. Bolji filmovi iz te dekade dolazili su iz Evrope, kao što su «Tombs of the Blind Dead (1971)» i «Horror Rises from the Tomb (1973)». Zombiji iz filma «Children Shouldn't Play with Dead Things (1972)» bili su jednostavni: plavo-zelenog lica, razbarušene kose, isprskani krvlju i sa odećom iz second-hand prodavnica. Budi glup i kreći se sporo i spreman si za snimanje. Neke evropske filmadžije su se opredelile za «mrtav već neko vreme» izgled. Lobanje, nešto preostale brade i brkova i monaške haljine bile su standardne za smrtonosne olupine.
1978. godine, Romero je pogurao žanr u pravom smeru, što je bilo preko potrebno, režirajući «Dawn of the Dead». Prvi koji je shvatio u kom pravcu treba da ide ovaj žanr, bio je Lucio Fulci koji je završio ovu dekadu snimanjem filma «Zombi 2 (1979)».


Buka osamdesetih

Kao kada detetu uklonite pomoćne točkove sa bicikla, zombi filmovi su tom silinom preuzeli osamdesete. Spisak filmova snimljenih osamdesetih godina prošlog veka i koji se nalaze u Istoriji zombi filmova je dugačak i na njemu se nalaze mnogi klasici žanra: «Dead and Buried (1981)», «The Evil Dead (1982)», «Zombie Island Massacre (1984)», «Day of the Dead (1985)», «The Return of the Living Dead (1985)», «Night of the Creeps (1986)», «Evil Dead II (1987)», «The Dead Next Door (1988)».
Takođe, tokom ove dekade, određena pravila postala su obeležje žanra, neka su prihvaćena, neka nisu a neka su ih činila zabavnim:
-    ako ne umrete prvi, onda niste zombi;
-    zombi nisu kanibali, oni se ne jedu međusobno već se hrane isključivo živim mesom;
-    jedini način da zaustavite zombija je da mu pucate u glavu (ili je proburazite čekićem, sekirom, bilo kakvim sečivom);
-    inteligencija nije njihova jača strana.
Postoje još neka pravila koja se smatraju prihvatljivim ako je neophodno, ali ova navedena su prilično nedodirljiva.
Zombiji iz «Evil Dead» bili su rezultat opsednutosti zlim duhovima, pa se na njihovim licima brzo razvila bela korica. Bele oči sa crnim kolutovima okolo su takođe tipično obeležje. Ova demonska bića mogla su da komuniciraju i sposobna su za fokusirani napad.
U filmu «The Dead Next Door» dodato je malo više krvi i nasilja karakteru oživljenih mrtvaca. Druge karakteristike su počupani lanci kojima su bili vezani i maske koje su ih sprečavala da ujedaju ljude. Bili su vrlo glupi i spori.

U filmu «Day of the Dead» pojavljuje se 'Bub', zombi kućni ljubimac. On je malo pametniji od svoje tipične braće i često se pojavljuje sa walkmanom. Ima izbrazdano plavičasto lice karakteristično za Romera.

Devedesete: Autori filmova su se izgubili

Vidite, tinejdžeri misle da sve znaju i da su besmrtni. Tokom tog tinejdžerskog doba pravi se najviše grešaka.
Upravo su to bile devedesete za zombi žanr – vreme grešaka.
Iako je bilo nekoliko sjajnih ostvarenja kao što su «Braindead (1992)» i «Dellamorte Dellamore (1994)», bilo je teško spaziti išta vredno u moru smeća «Dead Men Don't Die (1990)», «Zombie Rampage 2 (1992)», «Zombie Holocaust (1995)» i «Zombie Doom (1999)».
«Braindead» se smatra najkrvavijim filmom ikada snimljenim. To se reflektuje upravo kroz zombije sa krvlju i crevima na sve strane. Oni se takođe karakterišu crnim očima i otpadajućim mesom.
Nemrtvi iz filma «Dellamorte Dellamore», kao što se može videti, imaju puno otpadajuće prošarane kože. Oni su takođe pomalo i živahni.


2000 – danas: Budućnost je izgleda svetla

Danas, čini se da se zombi žanr kreće ka dostojnoj zrelosti. Snimljeno je nekoliko jako dobrih filmova u ovoj dekadi: «Land of the Dead (2005)», «Dawn of the Dead (2004)» i «Shaun of the Dead (2004)».

Takođe, snimljeno je i nekoliko rimejkova zbog kojih sam suzdržan, ali ipak sam veoma optimističan po pitanju budućnosti koja očekuje sve ljubitelje zombija širom sveta.
Zombiji u filmu «Shaun of the Dead» pratili su poprilično Romerov stil, odeveni su u normalnu odeću i imaju plavičasto-bela lica. Povrede i prskanje krvi na sve strane su zajednički. Usporeno ćopanje sa blesavim izrazima na licima mogu učiniti Romera ponosnim.
Zbog toga što su postali lovina nakon što su se pretvorili u zombije, nemrtvi u Romerovom filmu «Land of the Dead» su malo krvoločniji u odnosu na zombije uobičajene za Romera. Inače su prilično u skladu sa klasičnom formulom.

Dakle, setite se… Ako Vas posao pritiska, porodični život Vam ide na živce i čini Vam se da ništa nije u redu, ne postoji ništa što više smiruje od zdrave doze nasilja, jedenja ljudskog mesa, zombi meteža. Bilo da hoćete da okrivite Boga za društvene jade ili samo volite da gledate trule hodajuće leševe kako čupaju delove tela svojih žrtava i jedu njihove utrobe, filmski zombi maraton će svakako izlečiti Vašu boljku.

Napisao: "Gospodar zombija" - Lee Roberts
Prevod: hororfilmovi.blog.rs