imagebam.com Qoinpro Action Coin
[Pogled sa strane ] 06 Mart, 2012 08:25

Slagalica o Johnu Krameru by John Abruzzi

Dragi posetioci bloga, kao što sam nedavno najavio, ovaj blog dobio je novu rubriku nazvanu "Pogled sa strane" (priznajem da naziv nije baš najoriginalniji). Čast da otvori tu rubriku pripala je Pyramid Headu koji je detaljno ishvalio sjajni "Silent Hill". A sada mi je čast da najavim Johna Abruzzija, još jednog gosta bloggera u ovom segmentu- reč je o čoveku koji stoji iza blogova horor-filmovi.blogspot.com i filmskihitovi.blogspot.com. On se ovoga puta bavio likom i delom Johna Kramera, svakako jednim od najupečatljivijih negativaca koje je horor žanr iznedrio.
 
Pre svega napomena zbog ljudi koji možda nisu pogledali ceo serijal Saw filmova da će tekst sadržati spoilere.

"Once you see death up close, then you know what the value of life is."
Svesni smo da živimo u vremenu hiperprodukcije, pogotovu kada je horor u pitanju. Naslovi i to na žalost oni slabijeg kvaliteta se gomilaju donoseći gomile izlizanih negativaca. Ne znam za vas braćo i sestre, ali meni su dosadili deformisani degenerici, šablonski duhovi koji se pojavljuju samo u prisustvu određenih osoba, a čim neko drugi zakorači blizu oni nestaju, devojčica duge crne kose koje jesu bile odlična ideja, ali su ponavljane do iznemoglosti, onda čudovišta koja ne mogu da nadmaše Aliena ili Predatora, potom gomile debila koje su tu da nerviraju i bez nekog posebnog razloga ubijaju... Sve postaje već viđeno. U moru tih šablona, izdižu se veliki negativci, oni koje pre svega izdvaja inteligencija, jer ona je mnogo jače oružje nego sekira u rukama preraslog deformiteta. Takvih maestralnih likova zaista nema mnogo. Naravno, da bi taj lik bio uspešno ostvaren, mora ga tumačiti strašan glumac. Ja ću pomenuti za mene najvažnije i najveće negativce koji nisu plod nerealnog. Hanibal Lektor koga tumači profesor, doktor, virtuoz, Bog otac, Entoni Hopkins. Bez njega, "Kad jaganjci utihnu" bio bi, u najbolju ruku, solidan film. Drugi lik koga ću pomenuti je Doktor Fajbs u izvođenju najveće ikone horora, Vinsenta Prajsa. Treći lik, o kom će ovde biti reči i čija su dela donekle inspirisana Fajbsovim je Džon Kramer poznat kao Jigsaw. Ja ću ga u daljem tekstu oslovljavati po imenu i/ili prezimenu, jer mi se Jigsaw ne sviđa toliko. Njega tumači do ovog filmskog serijala nepravedno zapostavljeni Tobin Bel koji je svojom glumom udahnuo neponovljivi karakter ovom liku.


"Most people are so ungratefull to be alive"
Za mene je ovo jedna od najznačajnijih rečenica u istoriji kinematografije, iz prostog razloga što nije neko herojsko uzvikivanje uz busanje u prsa, nije rečenica koja lomi bilo kakvu scenu, koja donosi neki veliki obrt... ova rečenica je životna istina i to je ono što vodi Džona Kramera da čini ono što čini. Neću pominjati neke ekstremne primere, braćo i sestre, ali prisetite se koliko cenite nešto tek kada to izgubite. Hajde da uzmemo neki banalan primer. Koliko cenite to što ste zdravi kada vas neki jak grip veže za krevet? Koliko cenite činjenicu da imate zdrave zube kada vas zubobolja drži budnim celu noć? A sada zamislite da je život u pitanju... Džon Kramer je bio sasvim običan čovek veoma visoke inteligencije, čovek koji je svoju kreativnost i genijalnost iskazivao u arhitekturi, čovek koji je trebao da postane otac i cenio ono što ima dok mu sve to nije oduzeto. Tu se opet pokreće pitanje o pravdi, o tome kako su "čudni putevi gospodnji", ali sve to je prazna priča kada čovek izgubi ono što mu je u životu najznačajnije ili sam život. To je navelo Džona Kramera da postane ono po čemu će biti upamćen. Svoju inteligenciju i znanja iskoristio je za stvaranje smrtonosnih zamki i pravljenje planova. Koliko god to bolesno zvučalo, osim u slučaju koji ću navesti kasnije, on je bio u pravu za svaku osobu koja je bila testirana. Naravno tu ne govorim o osobama koje su njegovi naslednici testirali bez njegovog učešća. Sve osobe koje je Kamer odabrao su bile oličenje nekih od smrtnih grehova. Što se tiče tih grehova i zamki koje je pravio tu se može opet povući paralela sa Fajbsom, s tim što je Fajbsova namera bila da ubije, a Kramerova da preporodi.


"I want to play a game"
Još jedna snažna i sjajna rečenica. Zašto igra? Pa, zar i život nije igra? Kramer je svoju igru izgubio. Njegova želja je da nauči druge da pobede. Iako imaju sve ono što im je priroda namenila, oni su ogrezli u greh. Kramerova ideja je da ih nauči da cene ono što imaju. Cela ta ideja je genijalna, jer time Kramer nije ubica i niko ne može da ga smatra za takvog. Sada ću pomenuti pojedinačni slučaj i ovim putem zaželeti scenaristima poslednjeg filma višegodišnji svrab na nezgodnom mestu. Džon Kramer do poslednjih par minuta sedmog nastavka, inače najvećeg nedela u serijalu, nije bio ubica. Tada je ubio potpuno nevinu devoku da drugog nauči pameti. Scenaristi su time uništili sve ono što Kramer predstavlja i upropastili nešto što je bila savršena priča. Te budale kao da nisu gledale nijedan Saw film pre snimanja ovog smeća. Neću se više baviti tim, samo ću pisati o onom što je dobro. Pomenuo sam Kramerovu kreativnost. Do saznanja da ga čeka skora smrt on je bio arhitekta. Ahitektura je umetnost. Posle saznanja počeo je da kreira smrtonosne sprave. Nije li to genijalan kontrast...?


"How much blood will you shed to stay alive?"
Što se tiče samih sprava i zamki odmah ću reći da nisam veliki fan scena krvoprolića i više cenim dobru ideju nego besciljno kasapljenje i prolivanje krvi. To je najveća mana kasnijih filmova. Više volim ideje kao npr. u drugom delu kada Amanda kao bivši zavisnik kopa po bazenu prepunom špriceva. Zaista jeziva scena prepuna simbolike. U prvom delu su sjajne scene zato što više imamo nagoveštaj nego eksplicitno prikazivanje. Dovoljan je bio nagoveštaj da će Dr. Gordon sebi odseći nogu da bi se gledalac šokirao. Kasniji filmovi su prepuni preterivanja i zbog toga se nekada izgubi i sama priča. Najupečatljiviji primer je treći deo filma koji je genijalan ako isključite preterana iživljavanja. Što se tiče svih tih viđenih odvratnosti, najjezivija meni je bila ključ iza oka. I tu braćo i sestre smo imali nagoveštaj, nešto krvi, ali opet ne mnogo kasapljenja. Meni je iskreno ideja da čovek mora sebi izvaditi oko strašnija nego scena kada on to stvarno radi. Ljudski um je moćniji od bilo kakve scene. Takođe, jezivije je bilo zamisliti u prvom delu šta bi se desilo Amandi da se ona sprava otvorila nego scena pred kraj serijala kada se to čudo otvori. Ali dobro, moraš biti dovoljno inteligentan da shvatiš to kada praviš film. Momci i devojke koji su bili zaduženi za kasnije nastavke definitivno to nisu bili.


"When you are in hell, only the devil can help you out"
U prvom delu filma ideja je sasvim dovoljna da kvalitet bude savršen. Kramerova posvećenost ideji se najbolje vidi na samom kraju kada gledalac saznaje da je on preležao ceo film u sobi između dva lika. To sjajno pije vodu i u poslednjem filmu kada se saznaje da je doktor koji je ovde žrtva ustvari postao Kramerov najveći učenik. To je i otklonilo dileme oko toga kako je npr. Kramer uspeo da stavi ključ iza oka čoveku, a da mu ne povredi oko. To je ipak bilo delo doktora. Kažem da to pije vodu, jer je Kramer tu sjajno procenio doktorov karakter i odlučio da jedini put prisustvuje celoj stvari. Naravno doktor Gordon nije jedini lik koji je postao njegov učenik, ali svaki od njegovih učenika je prošao kroz još testiranja. Na kraju ostao je Gordon kao jedini koji je ispoštovao Kramerovu ideju. Na žalost to je jedina dobra stavka poslednjeg filma. Činjenica da je svako od njegovih učenika bio ponovo testiran pokazuje Kramerovu nepristrasnost, jer koji god njegov učenik nije poštovao pravila, morao je ponovo da bira između života i smrti. Naravno tu je u kasnijim filmovima bilo propusta, ali se njima ne bih bavio ovoga puta. Baviću se samo onim što valja, a ne budalama koji su pokušali da upropaste genijalnu ideju.


"You think it is over, but the games have just begun."
Drugi deo filma nije doneo ništa epohalno novo osim Kramera koji oči u oči priča sa jednim od testiranih. Te scene su genijalne zbog same Belove glume. Ono što je mene oduševilo u trećem delu filma, što mnogi ljudi nisu primetili, to je psihologija. Imamo oca koji je izgubio sina. Imamo scenu u kojoj vidimo koliko mu je stalo do sinovih igračaka da nije dozvolio rođenoj ćerci da ih uzima. Kasnije, kada on postaje testirani, mora da spali iste igračke kako bi spasao sudiju koji je oslobodio osobu koja mu je ubila sina. Šta kažete za tu psihologiju i za još jedan aspekt Kramerove ličnosti? Po mom skromnom mišljenju taj film je nepravedno podcenjen zbog površnog gledanja mnogih. Doduše i filmotvorci su se potrudili da ga sahrane nepotrebnim preterivanjima. Dalji nastavci su doneli novine samo po pitanju planiranja. Tu je bilo i genijalnih stvari poput kasete u vosku, ali i gomile preterivanja.
 
 
"Live or die. Make your choice."
Šta je zaključak svega? Ovde naravno može da se nadugo raspravlja o tome. Izneću svoje mišljenje. Pre svega veliko hvala Tobinu Belu što je svojom brilijantnom glumom ovekovečio ovaj lik. Džon Kramer je za mene najgenijalniji negativac ikada osmišljen. O njemu, njegovim idejama i postupcima mogu se voditi beskrajne diskusije. Koliko god da je neki "Saw" film bio loš, Džon Kramer je u njemu i dalje bio genijalan. On je lik koji je preporodio horor žanr, lik koji je postavio standarde, lik koji je veći od svakog filma u kom se pojavljuje, lik čija svrha nije bila ubistvo već život i preprod, jer braćo i sestre, kako god ovo zvučalo, imao je pravo ... "Most people are so ungratefull to be alive"...
 

"Game over"
(0) Dodaj komentar  | [ (0) Trekbekovi ] | [Permalink]
[Pogled sa strane ] 18 Februar, 2012 18:10

Silent Hill (2006) by pyramidhead

Kako odavno nije bilo nekih noviteta i ovaj blog je pomalo ušao u linearnu putanju, rešio sam da uvedem kategoriju "Pogled sa strane" gde će se naći recenzije nekolicine stvaralaca čije mišljenje zavređuje pažnju. Kako je Srbija, Meka i Medina nepotizma, čast da otvori ovu rubriku dobio je moj brat koji će pisati pod pseudonimom Pyramid Head. Za ljubitelje horor žanra, taj podatak je jasna asocijacija na film "Silent Hill" iz 2006. godine i naravno, pre toga na istoimeni serijal video igrica. Kako je on prosto opčinjen ovim filmom (verujte mi da me više puta godišnje gnjavi fascinacijom Silent Hillom), evo opširnijeg razjašnjenja misterije, pošto verujem da mnogima na prvo gledanje ovo bude uglavnom nejasan film:    
Evo jednog izvanrednog filmskog ostvarenja, koje je potpuno neopravdano prošlo prilično nezapaženo i, na svima poznatom, IMDb-u vrlo potcenjeno od strane publike. Uglavnom su dva osnovna razloga za sasvim prosečnu ocenu 6.5, a to su neshvatanje glavne i sporednih priča u filmu i poređenje filma sa istoimenom video igrom od koje je nastao.
Ne bih ni da komentarišem tu razmaženu američku publiku koja je došla u bioskope sa očiglednom namerom da odgleda video-igru na velikom platnu, pa kada su shvatili da je to film koji je samo inspirisan igrom (i pritom veoma verno odslikava sablastan i jeziv ambijent), a ne prati dosledno njenu radnju, rezignirano su podelili jedinice i dvojke na pomenutom sajtu.
Glavni deo ove recenzije posvetio bih pojašnjavanju poprilično komplikovane priče, koja mnogima nije najjasnija, a ni meni nije bila nakon prvog gledanja. Pa, krenimo od početka...

Rouz da Silva (Rada Mičel) i njen suprug Kristofer (Šon Bin) uviđaju da njihova usvojena devetogodišnja ćerka Šeron (Džodel Ferland) često nekontrolisano mesečari i u snu pominje mesto zvano Silent Hill. Kako bi razrešila taj već hronični problem majka odlučuje da odvede ćerku u mesto iz njenih snova, napušteni grad Silent Hill, u Zapadnoj Virdžiniji, u kojem je pre 30 godina izbio veliki požar, koji i dalje tinja na pojedinim mestima pod zemljom. Ovaj detalj je inspirisan stvarnim gradićem Sentralija, u američkoj državi Pensilvanija, gde je 1962. izbio požar u rudniku uglja, koji se pod zemljom proširio na obližnje napuštene ugljokope i dan danas tinja i procenjuje se da će goreti još oko 250 godina!
Rouz i Šeron kreću na put tajno, da otac ne sazna, jer se on nije slagao sa tom idejom, već je mislio da je Šeron neophodna medicinska pomoć. Na putu do Silent Hilla im se pridružuje policajka na motoru Sibil Benet (Lori Holden), koja pokušava da presretne njihov džip. U poteri, na samom ulasku u gradić, ona se «skrši» sa motora, a Rouz udara u bankinu pokušavajući da izbegne neko dete na putu.
Rouz se budi posle nesvestice i shvata da je Šeron nestala iz džipa, dok se svuda oko nje prostire sablasna, gusta magla, a pepeo pada s neba poput snega. Nadrealna, jeziva i uznemirujuća atmosfera iz igrice je izvanredno preneta na filmsko platno, a korišćenje originalne muzike iz igre u filmu je pun pogodak i dodatno doprinosi stvaranju horor ambijenta.


Ako niste gledali film ovde bi trebali da prestanete da čitate tekst, jer ću izneti gomilu spojlera...

Upravo na ovom mestu nastaje prva dilema za mnoge gledaoce, jer iz nekog razloga misle da su u toj saobraćajnoj nezgodi poginuli i Rouz i Šeron i Sibil i da su do kraja filma one zarobljene u nekoj vrsti pakla. Međutim, takve tvrdnje su smešne i potpuno neopravdane iz više razloga. Prvo, oštećenja na džipu su minimalna, praktično ih ni nema i nelogično je da neko pogine usled tako blage nezgode. Drugo, da su poginule njihova tela bi bila pronađena, nema razloga da im tela nestanu. Treće, da su zaista mrtve, Rouz nikako ne bi mogla da kontaktira Kristofera mobilnim telefonom i to dva puta do kraja filma.
U svakom slučaju, Rouz i Sibil kreću u potragu za Šeron, a Kristofer i detektiv Tomas Gući za njima i polako otkrivaju mračne tajne Silent Hilla (SH).
Sjajnim scenama koje podsećaju na video-igru od koje je film nastao, u kojima Rouz otkriva da je grad napušten i dubokim provalijama odsečen od ostatka sveta, a zatim pronalazi mapu grada, crteže svoje ćerke, ključeve školskih prostorija, baterijsku lampu, ključ od hotelske sobe, režiser se potrudio da zadovolji i zahteve gejmera.
Ukratko, radi podsećanja, radnja se odvija 2004. godine, a zaplet počinje da se odmotava kada se Rouz spusti liftom u mračnu dubinu Brukhejven bolnice, gde se, po rečima fanatične vođe gradske sekte - Kristabele, nalazi demon, koji jedini može da zna gde je Šeron. Ustvari se radi o Alesi Gilespi, koja već 30 godina leži prikovana za bolnički krevet. Njena tamna strana - Dark Alesa (Džodel Ferland), razjašnjava istoriju stravičnih dešavanja koja su dovela do sadašnje situacije.
Može se zaključiti da je Silent Hill bio osnovan od strane lovaca na veštice, koji su tu praksu nastavili i nakon osnivanja gradića, a njihovi potomci i do današnjih dana, u veri da na taj način odlažu apokalipsu. Mala Alesa Gilespi je do svoje devete godine trpela svakodnevne uvrede i šikaniranje, skoro od cele zajednice, zbog toga što je začeta u grehu - nije se znalo se ko je njen otac. Čak biva silovana od strane školskog domara. Istaknuti član gradskog kulta, Kristabela, uspela je da nagovori Alesinu naivnu majku Daliju da postoji način da se ova očisti od grehova. Tako su se, novembra 1974. godine, u dvorani Grand Hotela sastali članovi kulta u nameri da spale «vešticu» Alesu, a kada je Dalija konačno shvatila njihove namere, ona odlazi u policiju. Sirotu Alesu spaljuju na improvizovanoj lomači, ali se spletom okolnosti, ogromni vatreni kotao prevrće i nastaje požar u hotelu, koji zahvata podzemne rudnike uglja i širi se kroz ceo grad.
Pomoć je stigla prekasno. U to vreme mladi policajac Gući izneo je Alesu iz hotela, ali je ova već pretrpela opekotine trećeg stepena na celom telu. Ona završava u Brukhejven bolnici i tada dolazimo do prvog ključnog detalja ove priče. Posle toliko godina bezrazložnog ponižavanja i diskriminisanja, mala Alesa doživljava i spaljivanje na lomači i od tolikog stravičnog bola, patnje i nesreće, u njoj se razvijaju neopisivi, natprirodni gnev i mržnja prema onima koji su je tako surovo zlostavljali. «I mržnja počinje da menja svet...» U takvim okolnostima, njena izmučena duša cepa se na dva dela i tako nastaje Dark Alesa, kao oličenje njene mržnje. I ne samo to, već Alesa i Dark Alesa zajedno stvaraju jednu novu, paralelnu dimenziju, u koju će zarobiti sve one koji zaslužuju kaznu zbog Alesinih patnji. Tako u noći velikog požara, odredjeni broj žitelja SH-a strada u vatrenoj stihiji, jedan deo biva spašen i evakuisan iz grada, a skoro polovina misteriozno nestaje i njihova tela do dan danas ostaju nepronadjena. To su upravo oni koje je Alesa «odvela» u svoj svet.
Još jedan veliki predmet rasprave je da li je Dark Alesa demon. Moje vidjenje, a i određenih ljudi dobro upućenih u scenario, je da ona nije ni demon ni đavo, već otelotvorenje mržnje Alese Gilespi. Iz tog razloga, ona nije bila u mogućnosti da u paralelnoj dimenziji koju je sama stvorila istog trenutka poubija sve preostale zločince. Jer i ta dimenzija se sastoji iz dva sveta: 1) magloviti Silent Hill u kojem pada sneg od pepela i 2) transformisani, mračni SH, tj. Otherworld, sa svim onim bubama, spiterima, unakaženim medicinskim sestrama, Pyramid-head-om i ostalim spodobama, koje surovom smrću kažnjavaju svakog, osim Dalije Gilespi, ko im se nadje na putu.
Celih 20 godina čudovišta iz Alesinog univerzuma su sistematski ubijala sve koji se nadju izvan crkve, za vreme trajanja Otherworld-a. Tada, dolazimo do druge ključne tačke - Alesa stvara još jednu svoju manifestaciju u vidu bebe, koja predstavlja sve ono dobro što je preostalo u njoj, i tu bebicu Dark Alesa iznosi u realni svet i ostavlja je u obližnjem sirotištu. Nju, malu Šeron, kasnije usvajaju Rouz i Kristofer da Silva.
Dakle, ovde već možemo da sklopimo sve kockice. Kada Rouz i Šeron krenu u Silent Hill, Alesa ih pušta u svoj svet, jer ona ih je zapravo i dovela tu. Zato one nestaju iz realnog sveta gde su Kristofer i Gući. Svrha njihovog dolaska u SH je ta što Alesa i njene kreature ne mogu da uđu u crkvu u kojoj se kriju zlotvori koje nije stigla njena osveta, pa joj je bila potrebna Rouz da je unese u crkvu.
Postavlja se i pitanje zašto ne mogu da uđu u crkvu i sve ih potamane? Zato što Alesa i dalje oseća neku vrstu straha od njihove sekte i naivno misli da na mestu njihovog okupljanja, gde je vera najjača, ne može da im naudi. Rouz pristaje da joj pomogne samo da nađe svoju ćerkicu.
I taman kada kultisti pronadju Šeron i odvedu je u svoju crkvu s namerom da je spale, jer je ista kao njihov «demon» Alesa, pojavljuje se Rouz, u koju se apsorbovala Dark Alesa, i iznosi im istinu o njihovom zločinu.
Nakon što Alesa konačno dospe u crkvu i uništi sve preostale kultiste, Otherworld nestaje, a sa njim i Alesa i Dark Alesa i svi mrtvi kultisti i spaljena Sibil. U naizgled realnom svetu, ostaju samo Dalija Gilespi, Rouz i Šeron tj. Alesa, jer su se dve strane jedne ličnosti sada integrisale u jednu osobu. Ipak, nakon dolaska kući, Rouz i Šeron/Alesa ne mogu da vide Kristofera, ni on njih, te je jasno da su one ostale zarobljene u Alesinom univerzumu. Obzirom da je Rouz ispunila sve što se od nje očekivalo, a Alesa je ostvarila svoju osvetu, ostaje pitanje zašto su one i dalje zatvorene u Alesinom svetu? Odgovor leži u tome, da je Alesa konačno našla majku kakvu zaslužuje i da je želi samo za sebe, nakon svih patnji koje je preživljavala. Takođe, Kristofer očigledno nije otac kakvog ona očekuje, jer se zalagao da je pošalju u mentalnu ustanovu. A možda je ključ u citatu iz filma: «Majka je Bog u očima deteta.»
Nadam se da sam uspeo da prenesem delić atmosfere i da odgovorim na neka od najčešćih pitanja. Siguran sam da će ovaj film imati kultni status u budućnosti, mada je i sada stekao takav status kod mnogih. U ovoj godini se očekuje nastavak, koji se neće direktno oslanjati na prvi deo, nadam se da neće pokvariti utisak. Ko nije gledao Silent Hill neka ga obavezno odgleda - neće zažaliti! 
(2) Dodaj komentar  | [ (0) Trekbekovi ] | [Permalink]
site statistics