Dragi posetioci bloga, kao što sam nedavno najavio, ovaj blog dobio je novu rubriku nazvanu "Pogled sa strane" (priznajem da naziv nije baš najoriginalniji). Čast da otvori tu rubriku pripala je Pyramid Headu koji je detaljno ishvalio sjajni "Silent Hill". A sada mi je čast da najavim Johna Abruzzija, još jednog gosta bloggera u ovom segmentu- reč je o čoveku koji stoji iza blogova horor-filmovi.blogspot.com i filmskihitovi.blogspot.com. On se ovoga puta bavio likom i delom Johna Kramera, svakako jednim od najupečatljivijih negativaca koje je horor žanr iznedrio.
 
Pre svega napomena zbog ljudi koji možda nisu pogledali ceo serijal Saw filmova da će tekst sadržati spoilere.

"Once you see death up close, then you know what the value of life is."
Svesni smo da živimo u vremenu hiperprodukcije, pogotovu kada je horor u pitanju. Naslovi i to na žalost oni slabijeg kvaliteta se gomilaju donoseći gomile izlizanih negativaca. Ne znam za vas braćo i sestre, ali meni su dosadili deformisani degenerici, šablonski duhovi koji se pojavljuju samo u prisustvu određenih osoba, a čim neko drugi zakorači blizu oni nestaju, devojčica duge crne kose koje jesu bile odlična ideja, ali su ponavljane do iznemoglosti, onda čudovišta koja ne mogu da nadmaše Aliena ili Predatora, potom gomile debila koje su tu da nerviraju i bez nekog posebnog razloga ubijaju... Sve postaje već viđeno. U moru tih šablona, izdižu se veliki negativci, oni koje pre svega izdvaja inteligencija, jer ona je mnogo jače oružje nego sekira u rukama preraslog deformiteta. Takvih maestralnih likova zaista nema mnogo. Naravno, da bi taj lik bio uspešno ostvaren, mora ga tumačiti strašan glumac. Ja ću pomenuti za mene najvažnije i najveće negativce koji nisu plod nerealnog. Hanibal Lektor koga tumači profesor, doktor, virtuoz, Bog otac, Entoni Hopkins. Bez njega, "Kad jaganjci utihnu" bio bi, u najbolju ruku, solidan film. Drugi lik koga ću pomenuti je Doktor Fajbs u izvođenju najveće ikone horora, Vinsenta Prajsa. Treći lik, o kom će ovde biti reči i čija su dela donekle inspirisana Fajbsovim je Džon Kramer poznat kao Jigsaw. Ja ću ga u daljem tekstu oslovljavati po imenu i/ili prezimenu, jer mi se Jigsaw ne sviđa toliko. Njega tumači do ovog filmskog serijala nepravedno zapostavljeni Tobin Bel koji je svojom glumom udahnuo neponovljivi karakter ovom liku.


"Most people are so ungratefull to be alive"
Za mene je ovo jedna od najznačajnijih rečenica u istoriji kinematografije, iz prostog razloga što nije neko herojsko uzvikivanje uz busanje u prsa, nije rečenica koja lomi bilo kakvu scenu, koja donosi neki veliki obrt... ova rečenica je životna istina i to je ono što vodi Džona Kramera da čini ono što čini. Neću pominjati neke ekstremne primere, braćo i sestre, ali prisetite se koliko cenite nešto tek kada to izgubite. Hajde da uzmemo neki banalan primer. Koliko cenite to što ste zdravi kada vas neki jak grip veže za krevet? Koliko cenite činjenicu da imate zdrave zube kada vas zubobolja drži budnim celu noć? A sada zamislite da je život u pitanju... Džon Kramer je bio sasvim običan čovek veoma visoke inteligencije, čovek koji je svoju kreativnost i genijalnost iskazivao u arhitekturi, čovek koji je trebao da postane otac i cenio ono što ima dok mu sve to nije oduzeto. Tu se opet pokreće pitanje o pravdi, o tome kako su "čudni putevi gospodnji", ali sve to je prazna priča kada čovek izgubi ono što mu je u životu najznačajnije ili sam život. To je navelo Džona Kramera da postane ono po čemu će biti upamćen. Svoju inteligenciju i znanja iskoristio je za stvaranje smrtonosnih zamki i pravljenje planova. Koliko god to bolesno zvučalo, osim u slučaju koji ću navesti kasnije, on je bio u pravu za svaku osobu koja je bila testirana. Naravno tu ne govorim o osobama koje su njegovi naslednici testirali bez njegovog učešća. Sve osobe koje je Kamer odabrao su bile oličenje nekih od smrtnih grehova. Što se tiče tih grehova i zamki koje je pravio tu se može opet povući paralela sa Fajbsom, s tim što je Fajbsova namera bila da ubije, a Kramerova da preporodi.


"I want to play a game"
Još jedna snažna i sjajna rečenica. Zašto igra? Pa, zar i život nije igra? Kramer je svoju igru izgubio. Njegova želja je da nauči druge da pobede. Iako imaju sve ono što im je priroda namenila, oni su ogrezli u greh. Kramerova ideja je da ih nauči da cene ono što imaju. Cela ta ideja je genijalna, jer time Kramer nije ubica i niko ne može da ga smatra za takvog. Sada ću pomenuti pojedinačni slučaj i ovim putem zaželeti scenaristima poslednjeg filma višegodišnji svrab na nezgodnom mestu. Džon Kramer do poslednjih par minuta sedmog nastavka, inače najvećeg nedela u serijalu, nije bio ubica. Tada je ubio potpuno nevinu devoku da drugog nauči pameti. Scenaristi su time uništili sve ono što Kramer predstavlja i upropastili nešto što je bila savršena priča. Te budale kao da nisu gledale nijedan Saw film pre snimanja ovog smeća. Neću se više baviti tim, samo ću pisati o onom što je dobro. Pomenuo sam Kramerovu kreativnost. Do saznanja da ga čeka skora smrt on je bio arhitekta. Ahitektura je umetnost. Posle saznanja počeo je da kreira smrtonosne sprave. Nije li to genijalan kontrast...?


"How much blood will you shed to stay alive?"
Što se tiče samih sprava i zamki odmah ću reći da nisam veliki fan scena krvoprolića i više cenim dobru ideju nego besciljno kasapljenje i prolivanje krvi. To je najveća mana kasnijih filmova. Više volim ideje kao npr. u drugom delu kada Amanda kao bivši zavisnik kopa po bazenu prepunom špriceva. Zaista jeziva scena prepuna simbolike. U prvom delu su sjajne scene zato što više imamo nagoveštaj nego eksplicitno prikazivanje. Dovoljan je bio nagoveštaj da će Dr. Gordon sebi odseći nogu da bi se gledalac šokirao. Kasniji filmovi su prepuni preterivanja i zbog toga se nekada izgubi i sama priča. Najupečatljiviji primer je treći deo filma koji je genijalan ako isključite preterana iživljavanja. Što se tiče svih tih viđenih odvratnosti, najjezivija meni je bila ključ iza oka. I tu braćo i sestre smo imali nagoveštaj, nešto krvi, ali opet ne mnogo kasapljenja. Meni je iskreno ideja da čovek mora sebi izvaditi oko strašnija nego scena kada on to stvarno radi. Ljudski um je moćniji od bilo kakve scene. Takođe, jezivije je bilo zamisliti u prvom delu šta bi se desilo Amandi da se ona sprava otvorila nego scena pred kraj serijala kada se to čudo otvori. Ali dobro, moraš biti dovoljno inteligentan da shvatiš to kada praviš film. Momci i devojke koji su bili zaduženi za kasnije nastavke definitivno to nisu bili.


"When you are in hell, only the devil can help you out"
U prvom delu filma ideja je sasvim dovoljna da kvalitet bude savršen. Kramerova posvećenost ideji se najbolje vidi na samom kraju kada gledalac saznaje da je on preležao ceo film u sobi između dva lika. To sjajno pije vodu i u poslednjem filmu kada se saznaje da je doktor koji je ovde žrtva ustvari postao Kramerov najveći učenik. To je i otklonilo dileme oko toga kako je npr. Kramer uspeo da stavi ključ iza oka čoveku, a da mu ne povredi oko. To je ipak bilo delo doktora. Kažem da to pije vodu, jer je Kramer tu sjajno procenio doktorov karakter i odlučio da jedini put prisustvuje celoj stvari. Naravno doktor Gordon nije jedini lik koji je postao njegov učenik, ali svaki od njegovih učenika je prošao kroz još testiranja. Na kraju ostao je Gordon kao jedini koji je ispoštovao Kramerovu ideju. Na žalost to je jedina dobra stavka poslednjeg filma. Činjenica da je svako od njegovih učenika bio ponovo testiran pokazuje Kramerovu nepristrasnost, jer koji god njegov učenik nije poštovao pravila, morao je ponovo da bira između života i smrti. Naravno tu je u kasnijim filmovima bilo propusta, ali se njima ne bih bavio ovoga puta. Baviću se samo onim što valja, a ne budalama koji su pokušali da upropaste genijalnu ideju.


"You think it is over, but the games have just begun."
Drugi deo filma nije doneo ništa epohalno novo osim Kramera koji oči u oči priča sa jednim od testiranih. Te scene su genijalne zbog same Belove glume. Ono što je mene oduševilo u trećem delu filma, što mnogi ljudi nisu primetili, to je psihologija. Imamo oca koji je izgubio sina. Imamo scenu u kojoj vidimo koliko mu je stalo do sinovih igračaka da nije dozvolio rođenoj ćerci da ih uzima. Kasnije, kada on postaje testirani, mora da spali iste igračke kako bi spasao sudiju koji je oslobodio osobu koja mu je ubila sina. Šta kažete za tu psihologiju i za još jedan aspekt Kramerove ličnosti? Po mom skromnom mišljenju taj film je nepravedno podcenjen zbog površnog gledanja mnogih. Doduše i filmotvorci su se potrudili da ga sahrane nepotrebnim preterivanjima. Dalji nastavci su doneli novine samo po pitanju planiranja. Tu je bilo i genijalnih stvari poput kasete u vosku, ali i gomile preterivanja.
 
 
"Live or die. Make your choice."
Šta je zaključak svega? Ovde naravno može da se nadugo raspravlja o tome. Izneću svoje mišljenje. Pre svega veliko hvala Tobinu Belu što je svojom brilijantnom glumom ovekovečio ovaj lik. Džon Kramer je za mene najgenijalniji negativac ikada osmišljen. O njemu, njegovim idejama i postupcima mogu se voditi beskrajne diskusije. Koliko god da je neki "Saw" film bio loš, Džon Kramer je u njemu i dalje bio genijalan. On je lik koji je preporodio horor žanr, lik koji je postavio standarde, lik koji je veći od svakog filma u kom se pojavljuje, lik čija svrha nije bila ubistvo već život i preprod, jer braćo i sestre, kako god ovo zvučalo, imao je pravo ... "Most people are so ungratefull to be alive"...
 

"Game over"