Horor filmovi

Christopher Lee je rodjen kao Christopher Frank Carandini Lee u Londonu, 27. maja 1922. godine (istog dana i meseca kao Vincent Price i Peter Cushing). Deo imena, Carandini, potiče sa majčine strane i to još od vremena Svetog Rimskog carstva. Otac mu je bio pukovnik i nije bio oduševljen kada mu je sin saopštio nameru da želi da postane glumac. Lee je prvi nastup na sceni zabeležio još kao devetogodišnjak u školskoj predstavi, glumio je Cassiusa, ali nije ozbiljno razmišljao da postane glumac sve dok se nije završio II svetski rat.

Jedan od njegovih rodjaka, tačnije prvi italijanski posleratni ambassador u Britaniji, predložio mu je da se bavi profesionalnom glumom. Nakon toga je upoznao Leeja sa Filippo del Guidiceom, još jednim Italijanom koji je bio na čelu kompanije “Two Cities Films”, regionalnim ogrankom kompanije “Rank”. Nekoliko nedelja nakon razgovora, Lee je dobio sedmogodišnji ugovor i pojavio se u svom prvom filmu “Corridor of Mirrors (1947)”. Pojavio se u još 11 filmova u prvih 18 meseci, a većina uloga bile su tek nešto više od samog pojavljivanja. Medju njima je bio Laurence Olivierov “Hamlet”, u kom se, ironično, takodje pojavio i Peter Cushing, jer su se njih dvojica sreli posle toga gotovo jednu dekadu kasnije.

Kada mu je istekao ugovor sa “Rank”-om, narednih nekoliko godina bile su teške za njega. Nastavio je da dobija brojne male uloge ali je bio prinudjen da povećava svoje prihode prihvatajući stažiranje. 1955. godine, Lee je zapravo dobio glavnu ulogu u kratkometražnom filmu “Alias John Preston”, koji je režirao John MacDonald i koji nije privukao nikakvu pažnju kada je prikazan. Sledeće godine, uporedo sa uobičajenim epizodnim ulogama, Lee se pojavio kao Frankensteinovo čudovište u “The Curse of Frankenstein”. U to vreme, to je bila samo još jedna uloga i Lee nije pridavao bilo kakav značaj filmu, ali ta uloga je bila od značaja baš zbog njegove impresivne visine, koja je upravo do tada bila njegov hendikep i odbijala uloge, a u ovom slučaju je bila odgovorna zašto je dobio posao.

Ovaj film nije automatski doveo do dobijanja glavne uloge u filmu “Horror of Dracula” naredne godine, ali jeste poslužila da zadrži njegovo ime u mislima producenta Anthony Hindsa i režisera Terence Fishera. Brojni glumci su prošli audiciju za ulogu, ali nju je konačno dobio Lee. Iako je uloga Dracule zapečatila Leejevu dugu saradnju sa “Hammer”-om, dovoljno čudno je što oni to nisu propisno iskoristili nekoliko godina. Umesto da mu daju slične uloge koje bi iskoristile njegovu jedinstvenu seksualnu privlačnost, oni sum u davali seriju epizodnih uloga u filmovima “Hound of the Baskervilles (Fisher, 1959)”, “The Man Who Could Cheat Death (Fisher, 1959)” and “The Two Faces of Dr. Jekyll (Fisher, 1960)”.

Dobio je ulogu Mumije u filmu “The Mummy (Fisher, 1959)” i uprkos tome što je bio zamaskiran uobičajenom maskom, Lee je uspeo da odigra tu ulogu drugačije i tako osvoji izvesnu količinu naklonosti. Ali nakon te uloge, Lee je odlučio da više ne igra teško zamaskirane likove. Uprkos redovnom pojavljivanju u “Hammer”-ovim filmovima, finansijska strana nije bila zadovoljavajuća te je 1959. godine privremeno napustio Englesku kako bi snimio prvi od brojnih kontinentalnih horor filmova. Oliver Reed podsetio je da je Lee zaradjivao dodatne pare tokom početka rada za “Hammer”, tako što je iznajmljivao svoj beli Mercedes i radio kao vozač svojih kolega glumaca za 5 šilinga po turi.

U stvari, Leejeva karijera je praktično počela da napreduje tek 1965. godine (u medjuvremenu se oženio bivšom danskom manekenkom Birgit Kroencke, 1961. godine, a dve godine kasnije rodila mu se kćerka Christina). 1965. godine glumio je Fu Manchua u filmu “The Face of Fu Manchu (Don Sharp)” za kompaniju “Hallam Productions”. “Hammer” je konačno shvatio vrednost Leeja i to je demonstrirao dajući mu glavne uloge Rasputina u “Mad Monk (Don Sharp)” i Dracule u “Prince of Darkness (Terence Fisher)”. Iako je “Prince of Darkness” smatran dobrim, gotovo kao “Hammer”-ov prvi film o Draculi, scene sa Leejem su svedene na minimum kako bi njegova pojava bila impresivnija i u ovom filmu Grof nije progovorio nijednu rečenicu. Lee time nije bio zadovoljan: “U knjizi on praktično ne prestaje da priča. Mislim da je morao nešto da kaže u ovim filmovima.”

“Prince of Darkness” doživeo je uspeh ali prošle su još tri godine pre nego što je “Hammer” snimio još jedan film o Draculi. Režiran sa pravim darom Freddie Francisa, “Dracula has Risen from the Grave (1968)” bio je još uspešniji od svog prethodnika, što je uzrokovalo da “Hammer” počne da snima češće filmove o Draculi. “Taste the Blood of Dracula (Peter Sasdy)” usledio je 1969., zatim “The Scars of Dracula (Roy Ward Baker)” godinu kasnije, “Dracula AD 1972 (Alan Gibson)” 1971. i “The Satanic Rites of Dracula (Alan Gibson)” iz 1972. godine. Ali sa svakim filmom, raslo je Leejevo nezadovoljstvo pojavljivanjem u njima. “Sve što sam trebao da radim je da stanem na oskrnavljeno tlo, predjem kroz hodnike i izvedem jedan ili dva napada. Niko nije želeo da napiše dijalog za Draculu.”

Dokle god se filmska industrija pitala, ako nije javno, Lee je izgleda uspeo da izbegne etiketu horor zvezde. Taj process je započeo 1970. godine, kada mu je Billy Wilder dao ulogu Mycrofta, brata Sherlocka Holmesa, u filmu “The Private Life of Sherlock Holmes”. 1972. je snimio “The Wicker Man”, horor film nešto veće klase za koji je scenario napisao Anthony Shaffer. Da bi zapečatio izbegavanje Dracule, Lee se potom pojavio u Richarda Lestera “The Three Muskateers” iz 1973. godine u ulozi Rocheforta i u filmu Guya Hamiltona “The Man With the Golden Gun” iz 1974. godine.

“Imao sam više sreće nego neki drugi glumci horor filmova, to znam. Šteta je što je Boris Karloff bio osudjen da glumi samo jedan tip uloge jer je bio suviše dobar glumac. Ali Lon Chaney, najbriljantniji od svih, nije bio na to osudjen. Daleko od toga. Mali broj njegovih uloga su bile horor. I morate se setiti da su u tim danima imali više standarde produkcije. To mi je Karloff rekao, imali su vrhunske režisere, scenariste i zato su stvarali vrhunske filmove pre rata. To nije danas slučaj, sem nekoliko retkih izuzetaka kao što su filmovi “Rosemary's Baby” i “The Exorcist.”

Iako je napravio glumačku pauzu od horor žanra , Lee je lično ostao zainteresovan za okultno i njegova ogromna kolekcija od preko 12000 knjiga je posveta tome. 1971. je prvi put otputovao u Transilvaniju, legendarnu postojbinu Grofa Dracule, za potrebe snimanja dokumentarca “In Search of Dracula”, a 1977. je izdao svoju autobiografiju “Tall, Dark and Gruesome”. Lee je takodje osvojio i brojne nagrade za svoj doprinos filmu u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Italiji i SAD. 2001. ga je kraljica Elizabetha II nagradila ordenom.

Tokom njegove istaknute karijere, Christopher Lee je igrao raznovrsne uloge u preko 300 filmskih i televizijskih produkcija, uključujući sledeće naslove: Airport 77 (1977), Cross of Iron (1979), House of Long Shadows (1983), Shaka Zulu (1987), Gremlins II (1990), Jinnah (1998), Sleepy Hollow (1999) i BBC-ijeva produkcija Gormenghast. Lee je takodje glumio i u velikim bioskopskim hitovima: Star Wars: Attack of the Clones (2002) i trilogiji Lord of the Rings gde je tumačio lik zlog čarobnjaka Sarumana.

Tekst napisao: John Brosnan

Prevod: hororfilmovi.blog.rs

“Kako to sreća izabere, poslali su me da se priključim jedinici koja je snimala film, u produkciji i režiji Roberta Flahertyja. Sada, on je bio neka vrsta mog idola, pa sam odlučio da mu se poverim. Otišao sam kod tog džina, Irca i rekao ‘vidite, moram nešto da Vam kažem, ja sam glumac a ne kamerman. Ali sam mu isto rekao da mislim da ću moći da se snadjem. I čini mi se da mu se svidela moja iskrenost umesto da sam pokušao da isfoliram svoj rad na tome i on me je zadržao.”

“Kada sam napustio vojsku, moj drugar koji je bio sa mnom u vodu, predložio mi je da udjemo zajedno u biznis. Tako smo osnovali kompaniju koja je snimala dokumentarne filmove. Snimili smo brojne dokumentarce tokom narednih godina, za State Department, za Fordovu fabriku automobila i slično, i osvojili smo i neke nagrade. Zatim sam snimio film za “International Ladies Garment Workers Union” po imenu “These Hands”. Film je bio povodom 50-ogodišnjice društva i bio je dovoljno dobar da bi se našao u bioskopima a imao je i veoma dobre reakcije. Čak sam nominovan za Oskara što me je dovelo u centar pažnje Holivuda. Universal mi je ponudio ugovor režisera i počeo sam da radim za njih 1950. godine.”

“Prvi film koji sam režirao za njih, bio je “Girls in the Night”. Prvobitno je nazvan “Night Flowers”, ali su mu posle dali taj eksploatacioni naziv koji mi se nije svideo. To je pojeftinilo film, bar ja tako mislim. Bio je to prilično dobar film o straćarama Njujorka i deci koja živi u njima. Solidno je prošao pa su počeli da mi daju da snimam vesterne. Radio sam za Universal preko 7 godina i to na svim mogućim vrstama filmova. U to vreme počeo sam da snimam filmove naučno-fantastične tematike. Počelo je sa “It Came From Outer Space” zbog toga što je Universal otkupio istoimenu priču Raya Bradburyja. Mislili su da se ona može uspešno adaptirati u 3D film. 3D tehnologija se upravo pojavila i Warner brothers su snimili film po imenu “The House of Wax”, koji je ubrzano snimljen, s ciljem da baca predmete na ljude u 3D. Tako me je Universal angažovao i ispalo je prilično dobro.”

“I dakle, od tada sam snimio sve njihove naučno-fantastične filmove i što sam više radio ovih filmova, više sam uživao jer mi se studio nije mešao u posao. U to vreme niko nije bio ekspert u snimanju SF filmova pa sam ja tvrdio da sam taj. Naravno da to nisam bio, ali to studio nije znao pa se nikada nisu raspravljali sa mnom, bez obzira šta sam snimao! U mnogim mojim SF filmovima, pokušao sam da stvorim atmosferu zbog toga što sam mislio da ako snimate izmišljeni film, film u kom tražite od publike da poveruje u bizarne stvari, morate da ich naterate da poveruju. To ne možete učiniti samo pričom ili glumcima, morate da stvorite atmosferu tokom snimanja u kojoj će kredibilitet publike biti doveden do te tačke kada će sebi reći: “To je nemoguće!”

“Creature From the Black Lagoon” iz 1954. godine bio je nastavak visokih standarda koje je postavio prethodni film, vrhunac filma je scena kada devojka koju je igrala Julie Adams, odlazi na plivanje u lagunu i kada vidimo čudovište koje je posmatra odozdo. Privučeno njenim gracioznim pokretima, ona nije svesna njegovog prisustva, osim što joj nakratko dotakne noge na kraju njenog kupanja. Pre nego što se razvije njihov odnos, jedan od ljudi sa broda joj zapoveda da izadje iz vode. Tek tada, kada se ona vrati na brod, voda se uzburka iznenada sa velikom silom, otkrivajući da je nešto neverovatno moćno sakriveno duboko pod površinom.

1955. godine usledio je nastavak «Revenge of the Creature”, u kom je čudovište uhvaćeno i odneto u Marineland na Floridi. Iste godine Arnold je snimio jedan od onih filmova o džinovskom čudovištu koje je oslobodjeno i koje se penje na zgradu, koji su bili jako popularni u to vreme, ali je njegov doprinos žanru bio daleko veći od ostalih. “Tarantula” iz 1956. godine, ponovo je smešten u pustinju, zasnivao se na atmosferi opasnosti koliku je i stvarao ogromni pauk koji je jurišao preko brda (uznemirijuće čak i samo ako zamislite tu scenu).Pauk se takodje pojavio i u filmu koji mnogi smatraju Arnoldovim remek-delom “The Incredible Shrinking Man” iz 1957. godine. Zasnovan na noveli Richarda Mathesona, koji je takodje napisao scenario, bavio se sudbinom Scotta Careyja (igrao ga je Grant Williams), koji je zbog prevelike doze zračenja koja je prouzrokovala mnogo problema u SF filmovima pedesetih, počeo da se smanjuje sve dok njegov poznati svet ne dobije košmarne dimenzije. Na kraju filma, on potpuno iščezava što je bilo prilično neuobičajeno, jer je u mnogim filmovima tog tipa i iz te ere postojao protivotrov koji bi pronašli u poslednjem trenutku.

“Zapravo, iako su moji SF filmovi tehnički pripadali ‘B’ produkciji, imali su relativno vioke budžete za to vreme. Potrošili bismo 7 ili 8 stotina hiljada dolarašto je bilo puno novca za film pedesetih. To je i činilo razliku izmedju naših SF filmova i mnogih koji su sledili kao što su napr. oni koje je snimio studio ‘American International Pictures’ kao i japanski filmovi. Oni su samo iscrpljivali tržište bez pokušaja da naprave nešto maštovito. Ali naš budžet je bio prilično dobar. To nije bio budžet koji bi dali napr. za film Lane Turner, ali bio je iznad proseka za filmove ‘B’ produkcije.

“Nikada nisam moje filmove smatrao hororima. Ja bih film koji je snimio Warhol “Frankenstein” nazvao hororom. Nisam ga pogledao niti imam želju da ga odgledam. Ne nalazim draž u gledanju nečijih creva na ekranu. Isto važi i za „The Exorcist“, koji sam gledao. Smatram da je taj film imao sjajne specijalne efekte ali sam ga ipak mrzeo. Odbila me je njegova vulgarnost i njen pornografski kvalitet. Rekao sam režiseru: ‚Ja to ne bih mogao.’ Ne bih mogao da nateram četrnaestogodišnjakinju da prodje kroz takve bestijalne stvari kroz koje je prošla Linda Blair. Znam da su koristili dublere za neke od najgorih delova ali terati dete da izgovori onako grozne reči? Ne. Ali mislim da je Mercedes McCambridge uradila senzacionalan posao kada je u pitanju glas djavola i ja sam rekao da su specijalni efekti bili odlični. Trebalo je da dobiju Oskara za specijalne efekte.

Arnold je bio aktivan u filmskoj industriji iako nije snimio nijedan SF/horor film od pedesetih godina. Kasnije se bavio TV produkcijom ali se nakon toga vratio snimanju filmova. „Bio sam izvršni producent serije „It Takes a Thief“ sa Robertom Wagnerom. Sada imam sopstvenu kompaniju za snimanje filmova. Umoran sam od posla sa televizijom, jer je to previše teškog posla sa veoma malo umetničke satisfakcije. Novac je dobar, ali isto je kao i da radite u fabrici kobasica. Sa mojom kompanijom imam mogućnost da snimim tri filma i voleo bih da jedan od njjih bude naučno-fantastični. Želim priče u kojima mogu da kreiram dobru atmosferu, ali mnoge SF priče su kao tehnički manuali. Pokušavam da nagovorim Richarda Mathesona da mi ponovo napiše jednu priču, jer n je izvanredan pisac. Možda ćemo saradjivati i videćemo da smislimo odgovarajuću priču. Ali to je budućnost, ako moje zdravlje dotle potraje ili ako ja to doživim. Imam mnoge planove, samo se nadam da ću imati dovoljno vremena da ih realizujem.” Umro je 17. marta 1992. godine u Los Andjelesu.

Tekst napisao:JOHN BROSNAN, iz knjige “The Horror People”

Prevod: hororfilmovi.blog.rs

1955. godine je Chaney prodao priču o životu svog oca nikome drugom do Universal studiju. Nije trebalo da ga iznenadi da će biti problema, ali očigledno je do njih došlo. Kasnije je tvrdio, ogorčen, da je studio samo dan nakon što im je prodao priču angažovao pet pisaca da je ponovo ispiše. Rezultat toga bio je film «Man of a Thousand Faces» u režiji Josepha Pevneya iz 1956. godine u kom je glumio James Cagney. Chaney nije smatrao film tačnom pričom o životu i karijeri njegovog oca ali je bio zadovoljan kako je Cagney odglumio Chaneya starijeg (zgodni Roger Smith, koji je kasnije igrao u TV seriji '77 Sunset Strip', glumio je Chaneya mladjeg).

Chaney je radio češće u drugoj polovini dekade kada je započeo novi ciklus horor filmova (čitava nova generacija otkrila je Drakulu, Frankenštajna i prijatelje kada su stariji filmovi puštani na televiziji u kasnim noćnim terminima). Brojni producenti su se ukrcali na taj voz izbacujući jeftine nove varijacije starih tema. Prvi film tog tipa u kom se pojavio Chaney mladji bio je «The Indestructible Man» Jacka Pollexfena iz 1956. godine. On je glumio usmrćenog ubicu koji se vraća medju žive zahvaljujući ludom naučniku da bi počinio još ubistava, što je priča slična starom filmu Borisa Karloffa «The Walking Dead» koji je 20 godina ranije režirao Michael Curtiz. Svetla tačka bila je njegova pojava u filmu Stanleya Kramera «The Defiant Ones» iz 1958. kada je dobro odigrao ulogu Starog Sema, bivšeg osudjenika koji susreće begunce Tonyja Curtisa i Sydneya Poitiera tokom njihovog bekstva na slobodu.

Televizija je bila Chayneyjevo glavno uporište tokom šezdesetih iako je još uvek snimao bioskopske filmove. Većina njih, osim Roger Cormanovog «The Haunted Palace» iz 1963. godine, bili su užasni. Neki od njih, kao «House of the Black Death» iz 1965. i «Night of the Beast» iz 1966. čak nisu nikada ni prikazani u bioskopima. 1969. godine snimio je poslednji film «A Time To Run», koji je režirao Al Adamson i koji je prikazan tek dve godine kasnije pod imenom «Female Bunch», u kom je surovo predstavljen kao Lon Chaney mladji, prvi put za 25 godina.

Ne treba da čudi saznanje da je Chaney, naročito u kasnijim godinama svog rada, osećao ogorčenje prema glumačkoj profesiji i naročito Holivudu. Ali Forrest J. Ackerman, urednik magazina posvećenog horor filmovima i njihovim zvezdama, koji je površno poznavao Chaneya, smatra da to nije tačno. On je čak planirao da izvede veliki povratak u novi horor film. «Ironično», rekao je Ackerman, «baš kao i njegov otac, umro je od raka grla. On se apsolutno čvrsto držao bar za pola glasa. Morali su da mu uklone sve glasne žice, ali je operacija izvedena samo do pola. Saznao sam da su ga tretmani kobaltom ubijali brže od samog kancera. Nije znao da boluje od raka i pripremao se za put na istok da se pojavi živ u pozorištu u oživljavanju hit predstave «Arsenic and Old Lace». Dve nedelje kasnije, 13. jula 1973. godine, bio je mrtav.»

Kraj

Tekst napisao: John Brosnan iz knjige «The Horror People»

Prevod: hororfilmovi.blog.rs