Horor filmovi

Australijski film "The Tunnel" ideja je scenarista i producenata Enza Tedeschija i Juliana Harveya, koji su osmislili i specifičan način sakupljanja finansijskih sredstava da se on snimi. Njih dvojica došla su na ideju da skupe 135 hiljada australijskih dolara na sledeći način: prodajom pojedinačnih digitalnih frejmova po ceni od 1 dolara. Isto tako, planirali su da film bude dostupan direktno preko BitTorrenta, sasvim legalno. Ipak, morali su da se zadovolje sa svega 36 hiljada prodatih frejmova, pa je pravo čudo da je ovaj film uopšte i završen.

Radnja filma prati četvoročlanu novinarsku ekipu koja za ekskluzivnom pričom silazi u napuštene železničke, podzemne tunele i prolaze Sidneja, a tamo će pronaći isključivo užas. Film se reklamira pod pričom da se radi o istinitom slučaju, što je davno izlizana marketinška fora. Osim toga, radi se o još jednom lažnom dokumentarcu/found footage filmu, a u pojedinim delovima sličnost "The Tunnel"-a i filma koji je pokrenuo sav taj hajp zvani "pronađeni amaterski snimci koji dokazuju postojanje zlih i nečistih sila", kultnog "The Blair Witch Project-a je frapantna. Istraživačko novinarstvo, ženska koja je kriva za nastalu situaciju, mrak, vriska i cika i konstantno trčanje u potrazi za spasenjem, hm, sve mi to deluje jako poznato. Gde je, bre, kreativnost Australijanci!?

Naravno, kada snimite film za 36 hiljada australijskih dolara, mnogih stvari morate da se odreknete. Tako je ovde biće iz dubine tunela praktično potpuno zamaskirano, a njegova tek povremena pojavljivanja u delićima sekunde u pokojem kadru neće biti od pomoći da baš najjasnije skapirate o čemu se radi. Ali, da ne preteram, "The Tunnel" osim što nije originalan, nije loš film za jedno gledanje. Pogledaš i ideš dalje.

Mladić saznaje da su njegovi roditelji bili deo atomskog eksperimenta neposredno pre njegovog rođenja i da rezultati tog ogleda imaju neke neočekivane uticaje na njega.

Upravo negde u godinama kada je ovaj film snimljen, dakle početkom devedesetih, a čini mi se uoči velikih sranja koja su se dešavala nešto kasnije, izlazio je u tadašnjoj državi jedan filmski časopis koji je predstavljao najnovije filmove u jasno definisanim kategorijama po žanrovima. Film upečatljivog prevoda «Spontano sagorevanje», opisan u tom časopisu i potkrepljen fotkama, urezao mi se duboko u pamćenje, tačnije sećanje na njega, pa evo, nekih 20 godina kasnije imao sam priliku da ga napokon pogledam.

«Spontano sagorevanje» rediteljsko je delo poznatog Tobe Hoopera, pre svega po filmovima «Poltergeist» i «The Texas Chainsaw Massacre» i gomilom drugih, manje uspešnih naslova («The Funhouse», «The Texas Chainsaw Massacre 2», «The Mangler», «Toolbox Murders», «Lifeforce», «Body Bags» itd.). Pored njega, još jedno veliko ime učestvovalo je u ovom filmu – reč je o Bradu Dourifu poznatom po mnogim dobrim ulogama i dobrim filmovima u i van horor žanra. Ipak, njih dvojica bili su premalo da bi ovaj film ličio na nešto. Efekti sagorevanja bili su preveliki zalogaj za kraj osamdesetih-početak devedesetih – na mene nisu ostavili poseban utisak na šta je svakako uticalo i njihovo preterano korišćenje. Ipak, to svakako nije najlošiji segment ovog filma već je to zamorni scenario skockan po principu malo dosadne i isprazne priče, malo zapaljive akcije i tako u krug. «Spontano sagorevanje» je film koji se otprilike samo jednom gleda, jednostavno ne verujem da kod bilo koga može da probudi želju da ga pogleda s vremena na vreme.

Ono što je sjajno kod horor filmova je da koliko god bili slabi, gotovo uvek u njima možete pronaći nešto što oduzima dah. Nekada su to odlični efekti, nekada gluma, nekada scenografija, a u ovom filmu to je muzička tema sa odjavne špice. Novozelanđanin Graeme Revell podario je sjajnu melodiju, a da čovek ima dara pokazalo je i njegovo kasnije angažovanje u mnogim hit-filmovima (npr. «Dead Calm», «The Crow», «From Dusk Till Dawn», «The Saint», «The Siege», «Pitch Black», «Daredevil», «Sin City» i dr.).