Horor filmovi

[Kraljevi strave ] 22 Mart, 2008 09:00

Uprkos uspehu filma «Drakula» i tome što mu je pogurao karijeru, Brauningovo najvažnije zanimanje nastavilo je da leži u filmovima koji su obradjivali prirodne neobičnosti i bizarnosti, a ne u filmovima koji su se odnosili na natprirodno. Tako se, posle «Drakule», vratio svom voljenom cirkusu sa prilično osporavanom idejom, filmom o grupi cirkuskih nakaza, koristeći stvarne nakaze, i ovo je uzrokovalo njegov profesionalni sunovrat. Bez iznenadjenja, direktori Univerzala nisu bili baš oduševljeni tim projektom, ali još jednom je Talberg, koji je tada radio za MGM, pomogao Brauningu i ubedio nesigurnog Luisa B. Mejera da prihvati ideju.

Film "Freaks (1932)" je bio o prelepoj ali zloj trapezistkinji po imenu Kleopatra (koju je glumila Olga Baclanova koja je bila ruskog porekla) koja se udaje za jednog od cirkuskih patuljaka kada sazna da će on naslediti ogromnu sumu novca. (Patuljka, po imenu Hans, glumio je stari Brauningov prijatelj Harry Earles, koji se takodje pojavio i u obe verzije filma “The Unholy Three”) Nakon njihovog venčanja, ona se udružuje sa cirkuskim ‘čovekom od čelika’, njenim ljubavnikom, da otruje Hansa. Patuljak je deo cirkuskog šoua nakaza i kada ostali saznaju njene namere preduzimaju drastičnu akciju, pretvarajući nekada lepu Kleopatru u odvratnu izobličenu nakazu, novu cirkusku atrakciju.

Prijem filma “Freaks” kod kritike je bio izmešan, ali ne i sasvim neprijateljski. Pravu štetu filmu naneli su upravnici bioskopa i sama bioskopska publika. Njihova preplašena reakcija osigurala je da film doživi finansijski neuspeh (film je dobro prošao u nekoliko američkih gradova ali nedovoljno da napravi bilo kakvu razliku – a u Britaniji je čak bio i zabranjen preko 30 godina.) Ljudi su bili spremni da gledaju horor filmove u kojima se Boris Karlof tetura okolo kao oživljeni leš, ali nisu bili spremni da izdrže neke daleko neprijatnije oblike stvarnog života, naročito ne 1932. godine kada su smatrali da su njihovi sopstveni životi bili dovoljno grozni. Film nikada nije bio otvoreno prikazan a čak i danas reakcija gledalaca je po svemu sudeći izmešana.

Interesantniji je bio film “The Devil Doll” iz 1936. godine u kom je Lajonel Berimor (Lionel Barrymore) glumio čoveka koji je greškom osudjen za zločin. On beži iz zatvora i sukobljava se sa starim naučnikom koji je izmislio postupak kojim može da smanji životinje i ljude da bi, dok su beživotni, ličili na lutke. Kada se vrate u život, sićušni ljudi nemaju svoju volju i slede tudja naredjenja. Berimor ukrade nekoliko ‘lutaka’ i vraća se u Njujork gde otvara prodavnicu lutaka, a zatim nastavlja da šalje svoja sićušna stvorenja na misije da ubijaju ljude koji su mu smestili. Da bi izbegao da ga primete, on se maskira u stariju ženu, omiljeni Brauningov izum, i većina uživanja u filmu dolazi od gledanja Berimorove zabavne uloge ovog neobičnog lika.

Brauningov poslednji film za MGM bio je iz 1939. godine, misterija o scenskim madjioničarima nazvan “Miracles for Sale”. Povukao se iz filmske industrije nakon toga i ostatak života proživeo na njegovoj bogatoj uštedjevini i po rečima Karlosa Klarensa iz njegove knjige “Horror Movies”, ‘plemenito osudjivao filmove koji su ga učinili bogatim i slavnim’. Umro je 6. oktobra 1962. godine, dok se oporavljao od operacije raka.

Kraj

tekst napisao: John Brosnan, "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs

[Kraljevi strave ] 16 Mart, 2008 08:49

Tod Browning - I deo

Tod Brauning (Tod Browning) je rodjen 12. jula 1880. godine. Sa šesnaest godina je pobegao od kuće i pridružio se cirkusu u kom je radio nekoliko godina kao klovn, akrobata i dr. Njegovo iskustvo iz cirkusa, veoma je uticalo na njegovu kasniju karijeru u Holivudu i odjeci tih godina mogli su se naći u mnogim njegovim filmovima. Posle cirkusa, Brauning je otišao u varijetsko pozorište gde je bio komičar i obišao je svet sa različitim društvima.

Stigao je u Holivud 1914. godine i pojavio se u mnogim kratkim filmovima u kojima je igrao vodeću komičarsku ulogu. Tokom tog perioda postao je dobar prijatelj sa D. W. Grifitom (D. W. Griffith) i bio je jedan od asistenata tog velikog režisera na filmu “Intolerance (1916)”. Do tad, Brauning je takodje počeo da piše scenarije, shvatajući da njegova budućnost leži iza kamera, pre nego ispred njih. Dosta je naučio radeći sa Grifitom i 1917. godine je režirao svoj prvi dugometražni film “Jim Bludso” ali tek je 1920. godine utemeljio ugled u filmskoj industriji, kada je režirao za producenta Karla Lemla i Univerzal, melodramu smeštenu u Turskoj po imenu “The Virgin of Stamboul”.

U njegovom narednom filmu za Lemla, “Outside the Law (1921)” glumio je Lon Čejni (i ovde) ali je Brauning zatim napustio Univerzal na dve godine. Tokom tog perioda radio je samo sporadično, trošeći većinu svog vremena pokušavajući da se izbori sa alkoholizmom. Ali 1925. godine, u 45-oj godini, krenuo je iz početka i ubrzo je obnovio temelje velikog režisera koje je izgradio ranije. Uz asistiranje Lemlovog legendarnog mladog štićenika, Irvinga Talberga (Irving Thalberg), uverio je Univerzal da snimi film “The Unholy Three”, priču koja je sadržala mnoge sastojke bliske njegovom srcu, koji su se odnosili na aktivnosti tri bivša cirkuzanta koji različito prerušeni, vode prodavnicu kućnih ljubimaca kao paravan za svoje kriminalne aktivnosti. To je bio veliki uspeh za Univerzal i Leml je odlučio da je saradnja Brauninga i Čejnija formula koja garantuje stvaranje novca.

Tokom preostalih pet godina Čejnijevog života, oni su snimili još nekoliko zajedničkih filmova kao što su “The Road to Mandalay (1926)”, “The Unknown (1927)” i “London After Midnight (1927)”.

Brauning je koristio, sa izvesnom dozom ponosa, film “London After Midnight” kao primer kako pridobiti publiku da prihvati natprirodne dogadjaje. "Od publike nije zahtevano da veruje u odvratno nemoguće, već samo u odvratno moguće. Uverljivost pre uvećava nego što smanjuje jezu i uzbudjenje." Dve godine nakon tog intervjua režirao je film “Dracula (1931)”, i neverovatniju priču koju je teško moguće naći. To je demonstriralo brzinu kojom se američka publika prilagodila ‘odvratnom nemogućem’.

Brauning nije bio istiniti režiser horor filmova po tradicionalnom shvatanju i njegova verzija Drakule je dokaz toga. On nije imao stvaran osećaj za natprirodno ili za kreiranje gotske atmosphere, niti je bio veoma očigledan režiser (po filmskoj legendi “Drakula” je bio jedan od njegovih probnih projekata ali nema dokaza koji bi to podržao – on se umešao u snimanje tog filma u kasnoj fazi njegovog razvoja). Bez obzira, vizelni stil koji poseduje “Drakula” je zasluga uticaja kinematografa Karla Frojnda (Karl Freund). Glavna režiserska karakteristika Toda Brauninga je bio njegov odnos sa glumcima. Bela Lugoši (i ovde) je tokom snimanja filma “Drakula” otkrio da je Brauning veoma koristan.

Nastaviće se...

tekst napisao: John Brosnan - "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs

[Kraljevi strave ] 10 Mart, 2008 13:04

Boris Karloff - II deo

Karlofova naredna uloga je bila u horor filmu “The Old Dark House” koji je režirao Džejms Vejl 1932. godine i pri kraju te godine pojavio se u još jednoj klasičnoj horor ulozi – glumio je Mumiju. Zapravo, film “The Mummy” koji je režirao Karl Frojnd (Karl Freund) nije bio pravi horor film, više se radilo o fantazijskom trileru. 1934. godine Karlof je udružen sa Belom Lugošijem (i ovde) prvi put, u filmu “The Black Cat” Edvarda G. Almera (Edward G. Ulmer), baziranom na priči Edgara Alana Poa. 1935. godine snimio je dugo čekani nastavak Frankenštajna, film “The Bride of Frankenstein”, koji je opet režirao Džejms Vejl i u kom je Elza Lančester (Elsa Lanchester) glumila verenicu čudovišta.

Karlof je glumio čudovište u samo još jednom filmu “Son of Frankenstein” Roulenda V. Lija (Rowland V. Lee) iz 1939. godine. Svojim izražajnim položajima, veličanstvenom fotografijom Džordža Robinsona (George Robinson), sasvim dobrim scenarijom i nezaboravnom glumom Bejzila Retbouna u ulozi Frankenštajna, Bele Lugošija u ulozi Igora i Lajonela Etvila (Lionel Atwill) u ulozi policijskog inspektora sa veštačkom rukom, film je svakako održavao visoke standarde Džejmsa Vejla. (Mel Bruksov (Mel Brooks) film “Young Frankenstein”, slučajno, predstavlja stvarni rimejk “Son of Frankenstein”) Karlof je bio srećniji od Lugošija 30-ih godina pa su njegove uloge stremile da budu viših standarda, ali njih dvojica su snimili još nekoliko zajedničkih filmova uključujući film Luisa Fridlendera (Louis Friedlander) “The Raven” iz 1935. godine i film Lamberta Hajliera (Lambert Hillyer) “The Invisible Ray” iz 1936. godine.

1940. godine Karlofova filmska karijera je počela još jednim odbijanjem uloge, ali iste godine ponudjena mu je uloga u brodvejskoj komediji “Arsenic and Old Lace” i predstava je bila veoma uspešna. Ironično, Karlof se nije pojavio u filmskoj verziji (koju je režirao Frenk Kapra (Frank Capra) 1941. godine). Umesto njega, u toj ulozi se našao glumac veteran Rejmond Mesi (Raymond Massey). Takodje, u glumačkoj postavi filma bio je Piter Lori (Peter Lorre) (u ulozi koju je kasnije na sceni reprizirao Bela Lugoši). Kada se vratio u Holivud 1944. godine, jedan od filmova u kom se pojavio je bio “The House of Frankenstein” koji je režirao Erl C. Kenton (Erle C. Kenton). Čudovište je ovog puta igrao kaskader Glen Strejndž (Glenn Strange) dok je Karlof glumio ludog doktora.

1945. godine snimio je prvi od tri izvanredna filma producenta Vela Lutona (Val Lewton) i kompanije RKO. To su bili filmovi “The Body Snatcher”, “Isle of the Dead” (takodje snimljen 1945. godine) i “Bedlam” iz 1946. godine. Ovo su bili najbolji filmovi u kojima je Karlof glumio. Proveo je ostatak 40-ih češće u pozorištu nego na filmu. 1951. godine Karlof se preselio iz Holivuda u Njujork i počeo sa učestalim putovanjima nazad u Englesku. 1959. godine se vratio u Englesku za stalno i tokom dekade se često pojavljivao u televizijskim programima kao što su “Thriller” i britanska naučno-fantastična serija “Out of this World”.

1957. godina započela je treći veliki ciklus horor filma, sa pojavom studija Hammer Films. Karlof, kao i Lon Čejni mladji i drugi, iznenada se našao u poziciji da su ga ponovo tražili da bude horor zvezda, ali je kvalitet njegovih novih filmova bio daleko ispod željenog. Snimio je nekoliko relativno dobrih horor filmova početkom 60-ih, istaknute filmove koje producirao Rodžer Kormen (Roger Corman) “The Raven (1963)”, “Comedy of terrors (1968) koji je režirao Žak Turner (Jacques Tourneur) i film Marija Bave (Mario Bava) “Black Sabbath (1963)”. Nakon toga, samo još jedan značajan film koji je Karlof snimio, bio je film “Targets (1967)”, prvi film koji je režirao Kormenov, danas čuveni štićenik, Piter Bogdanovič (Peter Bogdanovich).

Dok se nalazio u Kaliforniji, u februaru 1968. godine, Karlof se razboleo, imao je bronhitis. Posle kompletiranja ugovora za četiri meksičko-američka horor filma, vratio se u Englesku gde je hospitalizovan. Tri meseca kasnije, 2. februara 1969. godine, Boris Karlof je umro. Poslednje reči o njemu je uputio njegov veliki prijatelj Robert Bloch: “Bio je divan i dražestan čovek. Svako u poslu ga je zaista voleo, poštovao i divio mu se i zato će nam uvek veoma nedostajati."