Horor filmovi

Boris Karlof (Boris Karloff) je rodjen kao Vilijem Henri Prat (William Henry Pratt) 23. novembra 1887. godine u Kembervelu u južnom Londonu.  Rodjen je u velikoj porodici, imao je sedmoricu braće i jednu polu-sestru, i imao je umereno srećno detinjstvo, iako su mu otac i majka umrli dok je bio dosta mali. Većina njegove braće držali su važne pozicije u diplomatskim korpusima i provodili su dobar deo svake godine u stranim zemljama. Uprkos njihovim najboljim pokušajima da ga uvedu u konzularnu službu, Vilijem je promišljeno pao na testovima. To je bacilo ljagu na njegovu porodicu i u to vreme crne ovce britanskih porodica su bile obavezne da emigriraju, obično u Australiju ili Kanadu. Vilijem je bacao novčić i pobedila je Kanada.

Posle šest meseci napornog posla na farmi u Kaledoniji, on se preselio u Banf gde je pokušao da nadje posao u pozorištu. Ali nije bilo slobodnih mesta pa se snašao pomažući kopanje trkačkih staza. Jedne noći odlučio je da Prat nije bilo baš najodgovarajuće prezime za glumca i da bi mogao da ga zameni nekim drugim. Izabrao je Karlof, zato što je to bilo staro porodično prezime sa majčine strane a ime Boris bilo je samo domišljatost. U medjuvremenu je u Vankuveru Karlof posetio agenta i rekao mu da je iskusan glumac. Nije očekivao da će mu agent poverovati, ali nekoliko meseci kasnije Karlof je dobio posao u Nelsonu, u kompaniji Jean Russell Stock Company.

1917. godine Karlof se pridružio postavi popularne zapadnjačke predstave «The Virginian”, igrajući ulogu Trampasa. U decembru te godine društvo je stiglo u Los Andjeles. Karlof nije nameravao da postane filmski glumac ali velika epidemija gripa 1918. godine upropastila je pozorišni posao na Zapadu.  Jedini izlaz koji je preostao sada nezaposlenom glumcu bila je filmska industrija koja je vrtoglavo napredovala i Karlof se pojavio ispred kamere prvi put, simbolično, u Univerzalovom gradu. Jedan od ljudi koje je Karlof susreo dok je snimao u Univerzalovom gradu bio je Lon Čejni stariji (i ovde takodje). Obojica su bili ljubitelji boksa i kada god bi se sreli na nekom meču, Čejni bi uvek našao vremena za nekoliko ugodnih reči. Ti razgovori sa Čejnijem, dali su Karlofu hrabrost da nastavi da pokušava i kada mu nije išlo lako.

Naredni veliki dogadjaj u Karlofovoj karijeri bio je kada je dobio ulogu u uspešnoj predstavi “The Criminal Code” u Njujorku. Hauard Hoks (Howard Hawks) je režirao filmsku verziju i Karlof je imao sreće da bude pozvan da ponovi svoju ulogu iz predstave, ulogu čestitog optuženika koji je u stvari ubica. Film je rezultovao povećanjem posla za Karlofa – snimio je tri filma u nizu za RKO i zatim još četiri za Warner Bros. 1931. godine, Karlof se vratio u Universal Studios zbog relativno male uloge u filmu “Graft”, i dok je radio na njemu, primetio ga je režiser Džejms Vejl (James Whale). Vejl je bio fasciniran oblikom Karlofove glave i lica. Karlofova telesna gradja nije bila stvarno pogodna za Čudovište u njegovom novom filmu ali Vejl je odlučio da će to biti moguće lako preinačiti sa umetkom.

Kada je ekspert za šminkanje Džek Pirs (Jack Pierce) bio zadovoljan, oni su izveli jedan test. Džejms Vejl je bio oduševljen i produkcija filma “Frankenstein” se odvijala kako je i planirano.  Za Karlofa, to je bio samo još jedan glumački zadatak, čak iako mu je Pirs rekao “Ovo će biti velika stvar.” Ali nijedna od Karlofovih ranijih uloga nije uključivala toliko očigledne patnje kao ova. Šminkanje je trajalo tri i po časa svakog dana – bio je to dugačak i zamoran process. Uklanjanje šminke je trajalo kraće, ali je uključivalo veliki bol. On je sledio Čejnijeve korake više puta.

Za razliku od filma “Drakula”, Frankenštajn stoji prilično dobro kada se pogleda danas. Stil režiranja Džejmsa Vejla, odgovoran je za široki opseg. Frankenštajnov uspeh pokrenuo je Universal i druge studije, da pokušaju da ga ponove i tako je počeo prvi veliki ciklus horor filmova. Studio je znao da su imali dobru stvar u svojim rukama sa glumcem, ali nisu bili sigurni šta da rade s njim. Dok se razgovaralo o različitim horor projektima, kao što su rimejkovi filmova “The Hunchback of Notre Dame” i “The Phantom of the Opera”, Karlof se vratio igrajući sporedne uloge.

Nastaviće se... 

tekst napisao: John Brosnan from "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs 

 

Maks Rajnhart je bio taj koji je upoznao Šreka sa Fridrihom W. Murnoom (Friedrich W. Murnau), pa ga je režiser angažovao da igra Grofa Orloka u prvoj i jedinoj produkciji kompanije Prana Films: “Nosferatu, Eine Symphonie des Grauens” (Nosferatu; A Symphony Of Horror) – nedovoljno prerušenoj verziji Brem Stokerovog dela “Drakula”. Kompanija je bila primorana da proglasi bankrot posle objavljivanja filma da bi izbegla plaćanje troškove kršenja autorskih prava Stokerovoj udovici, Florens. Uprkos brojnim ulogama vampira Drakule, uključujući Belu Lugošija i Kristofera Lija, Šrekova uloga Grofa Orloka je prosto najavetinjskija, i njegova predstava ćelavog Orloka sa oštrim zubima i zašiljenim ušima ostala je kao jedna od najstrašnijih scena u filmskoj istoriji.

Zbog toga što Šrek nije glumio u filmovima izvan Nemačke, oko njega se stvorilo nekoliko mitova. Posle uloge u filmu “Nosferatu”, glumio je u preko dvadeset filmova kao i u različitim pozorišnim ulogama i zbog toga on nije misteriozna ličnost kao što je ponekad vladalo mišljenje i svakako nije bio vampir kao po ulozi koju je briljantno odigrao Viljem Defo (Willem DaFoe) u filmu “Shadow of the Vampire”. Šrek je očigledno glumčevo pravo prezime. Iako njegovo prezime na nemačkom znači “strah” ili “teror”, i svakako je bio odgovarajući pseudonim za glumljenje Orloka, njegov filmski rad je zapravo ukrstio nekoliko različitih žanrova, komediju i dramu i on nikada nije bio prava horor zvezda na način kako su holivudski glumci bili etiketirani 30-ih i 40-ih godina XX veka.

1923. godine Maks Šrek se pojavio kao slepi čovek u izvikanom filmu “Die Strasse (The Street)” koji je režirao Karl Grune za kompaniju Stern Film. Šrek se pojavio u značajnoj ulozi brkatog slepca koji koristi oči deteta za kretanje. “Die Strasse” je nažalost, jedan od nekoliko retkih filmova u kojima glumi Maks Šrek koji još postoji, a i jedan film koji je nedavno prikazan na godišnjem filmskom festivalu u severnoj Italiji je “Die Finanzen Des Grossherzogs (The Finances of the Grand Duke iz1924. godine), jeftino snimljena komedija snimana u bivšoj Jugoslaviji za koju je čak i režiser Murno, izrazio svoje gadjenje. Maks Šrek se pojavio kao zli zaverenik u priči koja se tiče ozloglašenog finansijera koji želi da promeni idilični raj u profitabilni rudnik sumpora.

1926. godine Šrek se preselio iz Berlina u Minhen ali je nastavio da glumi u filmovima pravo kroz pojavljivanje zvučnog filma. Glumio je u mnogim filmovima, uključujući filmove “Roman einer Nacht (Story of a Night, 1933)” i “Der Tunnel (The Tunnel, 1933)” pre smrti usled srčanog udara, u Minhenu, 26. novembra 1936. godine. Bio je oženjen glumicom Fani Norman (Fanny Normann). Informacije koje postoje o filmskoj kraijeri Maksa Šreka nagoveštavaju da je on napravio samo kratak izlet u horor žanr, ali je zbog njegove glume Grofa Orloka postao trajni deo filmske istorije.

tekst iz A HISTORY OF HORROR

prevod: hororfilmovi.blog.rs 

Film je doživeo uspeh preko studijskih očekivanja. Lugošijeva kreacija vampira, sa hipnotizujućim očima, jakim stranim akcentom i elegantnim večernjim odelom postavila je kalup za sva buduća prikazivanja vampira. Drakula je ubrizgao život u horor film, postajući najvažniji film koji je Universal snimio tokom tog perioda i obeležavajući krucijalnu tačku preokreta u Lugošijevoj karijeri. To ga je vinulo medju zvezde i bio je prototip za sve uloge Drakule koje su usledile. Universal je verovao da je pronašao naslednika Lona Čejnija i Lugoši je potpisao ugovor za snimanje dva filma. Studio je objavio da će glumiti u filmovima “Frankenstein” i “Murders in the Rue Morgue”. Oni su razmatrali i da Lugoši glumi u tonskom rimejku Čejnijevog klasika “Hunchback of Notre Dame”.

Zatim je Lugoši prihvatio ponudu braće Halperin, koji su snimali nezavisne filmove desetak godina, da bude glumačka zvezda u filmu “White Zombie”. Lugoši je igrao demonskog vudu vrača po imenu Murder Legendre, koji iskopava iz grobova leševe da rade u njegovim mlinovima šećerne trske na Haitiju. Tokom 40-ih godina XX veka, glumac je potpisao ugovor sa Univerzalom i film “The Black Cat” predstavljao je Lugošijev prvi i istorijski timski rad sa njegovim rivalom Borisom Karlofom.Lugoši i Karlof su glumili zajedno u sedam filmova do sredine 40-ih, uključujući filmove “The Raven” i “The Invisible Ray”.

Od 1940. godine, Lugoši se nalazio na klackalici izmedju Univerzala i nezavisnih studija, uglavnom glumivši u jedinici Sema Kacmana (Sam Katzman) u Monogramu. Lugošijev prvi film je bio “The Invisible Ghost”, dok su u Univerzalu njegove važne uloge bile vezane za mladog Lona Čejnija mladjeg i filmove “The Wolf Man”, “Ghost of Frankenstein” i “Frankenstein Meets the Wolf Man”.

Prateći kraj II svetskog rata, Holivud je smanjivao produkciju horor filmova. Krajem 1947. godine, Univerzal je pokušao da  podmladi karijere Abota i Kostela udružujući ih sa studijskim čudovištima: Drakulom, Frankenštajnovim čudovištem i Vukodlakom u filmu “Abbott and Costello Meet Frankenstein”. Bioskopski uspešan, film je označio ne samo Lugošijevu poslednju ulogu Drakule već i kraj serijala filmova o Frankenštajnu. Završila se jedna era u filmskoj istoriji.

Lugošijev talenat nije bio ignorisan od strane nezavisnih filmskih producenata. On se pojavio u ulozi zagonetnog duha u eksploatacionom filmu o promeni pola “Glen or Glenda?” koji je režirao Ed Vud mladji (Ed Wood Jr.). Nedugo nakon toga, Lugoši je dodat all-star glumačkoj postavi u kojoj su bili Bejzil Retboun (Basil Rathbone), Lon Čejni mladji (Lon Chaney Jr.) i Džona Karadin (John Carradine) u filmu “The Black Sleep” studija United Artist, ali je ubrzo bio uključen u još jedan niskobudžetni film u produkciji Vuda po imenu “Plan 9 From Outer Space”. Nedelju dana nakon početka snimanja tog filma, Lugoši je umro od srčanog udara u njegovom malom stanu, 16. avgusta 1956. godine dok je čitao scenario za svoj sledeći film.

Iako Lugoši nije doživeo da vidi da je njegova karijera postala večna, neprestano oživljavanje njegovih filmova na televiziji i u filmskim zajednicama ostavilo je fascinirajuće nasledje bizarnih uloga, dokazujući njegov neuobičajeni talenat, često  predvidjen od strane Holivuda.

KRAJ 

tekst napisao: RICHARD BOJARSKI, from
The Films of Bela Lugosi.

Prevod: hororfilmovi.blog.rs