Horor filmovi

 

“Niko me nije znao u Holivudu, ali sam bio zastrašujuće srećan i prošao izvanredno dobro. U prvoj sceni, nisam imao nikakav dijalog, samo sam se tukao sa Vorenom Vilijemom koji je, sećam se, igrao jednog od tri musketara u tom filmu, koji se zvao “The Man in the Iron Mask (1939)”. Ali oni su bili prilično zadovoljni onim što sam uradio pa sam dobio još jednu sporednu ulogu u kojoj sam jahao konja i izgovarao: “Kralj želi da Vas vidi!”. Luis Hejvord je igrao blizance u ovom filmu i režiser Džejms Vejl je tražio nekoga ko bi mogao da igra Hejvordovu suprotnost u split-screen scenama. Kako god, ja sam dobio taj posao. Tri meseca sam snimao taj film, igrajući ove scene sa Luisom. Igrao sam obe uloge, i bio sam u stanju da radeći to, naučim puno toga o snimanju filmova.”

Posle filma “The Man in the Iron Mask”, Kašing je igrao malu ulogu u komediji Lorela i Hardija (Stanlio i Olio) “A Chump at Oxford” iz 1939. godine koji je režirao Alfred Gulding, a zatim i drugu glavnu mušku ulogu u filmu Džordža Stivensa iz iste godine “Vigil in the Night”. “Dobio sam tu ulogu jer sam mogao da izvedem lankaširski akcenat koji su zahtevali.” Sledeće godine, posle još uloga u filmovima kao što su “Women in War” Džona H. Ojera i “They Dare Not Love” Džejmsa Vejla, Kašing je odlučio da se vrati u Englesku. “Mučila me je užasna nostalgija zbog izbijanja rata gotovo pred moj dolazak. Nisam želeo da idem u rat ili nešto slično, jednostavno sam želeo da u to vreme budem kući. U to vreme, popriličan broj britanskih glumaca otišao je iz Holivuda.”

“Posle rata, dosta sam radio u pozorištu ‘Kew Theatre’. Tada ste imali jako malo novca, mislim da su plaćali 5 funti za dve nedelje, ali to je bio sjajan izlog u kom ste mogli da probate svoje predstave sa mogućnošću da budu premeštene u West End. Ali iznad svega, često su mogli da vas vide pozorišni menadžeri koji su dolazili sa West Enda. Neko vreme sam igrao Francuza u predstavi “While the Sun Shines” u Kew pozorištu, dok nisam dobio ulogu u filmu “Hamlet” Lorensa Olivijea. Pre toga sam prošao kroz loš period u mojoj karijeri kada sam umalo ostavio glumu ili tačnije rečeno, kada me je umalo gluma napustila. Nisam radio dve godine i bio sam očajan zbog tog škripca u koji sam upao. A onda sam 1951. godine odradio moju prvu televizijsku predstavu. Time sam se bavio nekoliko godina i upravo sam se ovim televizijskim poslom vratio u svet filma.”

Jedan od prvih filmova u kom se pojavio tokom 50-ih godina, bio je “Moulin Rouge” iz 1951. godine koji je režirao Džon Hjuston. Zatim je tri godine kasnije usledio film Teja Garneta “The Black Knight” u kom je igrao zlikovca dok je Alan Led bio heroj. “Jedna filmska kompanija zvala je mog agneta i tražila je da Piter Kašing radi za njih. To je bila kompanija Hammer. Počeo sam da radim za njih nakon što sam odigrao televizijsku predstavu Orvelove 1984. Ubrzo, Džejms Kareras je počeo sa pozivima mog agenta jednom nedeljno, gotovo redovno pitajući: ‘Kada će momak biti slobodan? Moramo da ga angažujemo.’ Tako sam kasnije pročitao u novinama da oni hoće da snime rimejk filmova o Frankenštajnu, za koje sam se sećao da su me oduševljavali dok sam bio dečak, pa sam nazvao mog agenta i rekao mu da im poruči da ako su još zainteresovani, da sam sada slobodan i da bih želeo da radim na tom projektu.

“Niko, ko je imao veze sa filmom “Frankenštajn” nije shvatao gde će nas to odvesti. To je bio samo jedan od pet filmova koji su snimili te godine. Nisu ni sanjali da će pokrenuti ovu neverovatnu grudvu. Ali izgledao je apsolutno čarobno i na filmu su radili sjajni ljudi, kao Džek Ešer koji je bio izvrstan majstor rasvete i naravno, Terens Fišer koji je bio prvoklasni režiser. U očima Amerikanaca, čitava stvar je izgledala, kako su imali običaj da kažu, kao milion dolara. A naravno, to nije bila. Moj Bože, film je imao smešan budžet, svega 65000 funti je uloženo. Kao filmski budžet, ta suma je bila apsurdna. Ali, film je doneo bogatstvo Hammeru i svima, pa su potrošili malo više novca na sledeći film “Horror of Dracula”. Od tada se nikada nije zaustavilo.”

“Imam ogromnu količinu naklonosti za Barona Frankenštajna i sve iz očiglednih razloga. Zasnovao sam originalni lik, Frankenštajna, po noveli Meri Šeli, koju nisam pročitao dok nisam saznao da ću snimati film. Niste mogli da celu novelu od Meri Šeli stavite u sat i po filma ali ona je bila veoma dobro adaptirana, mislim da je to učinio Džimi Sengster i imala je izvesnu količinu originalnog lika koju sam ja mogao uneti u adaptaciju. U kasnijim filmovima, moj lik je postao još nemilosrdniji. Ali pokušao sam da baziram Frankenštajna po čoveku koji, bitno, pokušava da učini nešto dobro za čovečanstvo, kao što je doista Noks bio, ali bez ikakvih izgleda zbog toga što bi seljaci stalno dolazili na njegova vrata i uzvikivali: 'Ti si čudovište! Ti si čudovište!'. U stvari, ja sam mnogim ljudima poznatiji kao Šerlok Holms nego Frankenštajn, zato što sam snimio jedan film sa tim likom kao i TV seriju sa šesnaest priča za BBC, koji se ne može porediti sa brojem puta koliko sam glumio Frankenštajna.

«Igrao sam veoma malo pravih zlikovaca tokom moje karijere.» Što je, uprkos njegovoj pojavi, u suštini tačno. U filmovima kao što su «The Skull» Fredija Frensisa iz 1965. godine, «Night of the Big Heat» Terensa Fišera iz 1967. godine, «The Vampire Lovers» Roja Vorda Bejkera iz 1970., «Tales from the Crypt» iz 1971. i «The Creeping Flesh» iz 1972. godine (a oba je režirao Fredi Frensis) njegove su uloge bile one simpatične. Naravno, u filmovima o Drakuli, igrao je Van Helsinga, Drakulinog stalnog suparnika koji predstavlja sile dobra. On je čak u dva filma glumio Doktora Who-a, blagonaklonog naučnika koga je stvorio BBC u dugogodišnjem serijalu za decu. Ali jedna od istaknutih stvari u vezi Kašinga je ta da bez obzira koliko je prosečan ili očigledno tužan scenario mogao da bude, on bi uvek uspeo da liku kog je igrao da nešto izuzetno. On je oživljavao likove koji bi bili kartonski u bilo čijim tudjim rukama.

Glumac sa kojim je bio najviše povezan tokom njegove karijere u horor filmovima, bio je Kristofer Li. Sreli su se na snimanju filma «Curse of Frankenstein», 1956. godine. «Uvek sam govorio da sam ga upoznao prvo kao našminkano čudovište i da sam, kada je skinuo šminku, vrisnuo. Bio je tako drag prijatelj. I potrebno je puno hrabrosti za ono što je učinio, za prekid snimanja horor filmova i uspeh u nečemu drugačijem. Potrebno je puno hrabrosti u ovom poslu da prestanete sa nečim što je sigurno i probate nešto što nije. Kao što je on rekao, lik Van Helsinga, iako su to isti karakteri, je zanimljiviji; a sve što je on trebao da radi kao Drakula, je da stoji u uglu, pokazuje svoje očnjake i sikće.»

Jedan od poslednjih Kašingovih filmova, ujedno i jedan po kome ga najviše pamti današnja filmska publika je «Star Wars» Džordža Lukasa iz 1977. godine i uloga zlog zapovednika Zvezde smrti – Velikog Mofa Tarkina. Nakon toga, Kašing je snimio nekoliko filmova početkom 80-ih, zatim se penzionisao krajem 80-ih i početkom 90-ih da bi se borio sa rakom i prebrodio lom kuka i druge jade. Ipak, bio je često vidjen na biciklu ili slikajući predeo blizu svoje kuće u Vitsejblu u Saseksu. Piter Kašing je umro od raka, 11. avgusta 1994. godine.

tekst napisao: John Brosnan za "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs

Kad god se pomene, ime Džejmsa Vejla (James Whale) je aluzija na reč ‘tajanstven’ u filmskoj literaturi. Vejl je ostao nešto poput misterioznog čoveka do danas i mnogi njegovi filmovi postali su izuzetno retki (neki su čak potpuno nestali). Danas se Vejl najviše pamti po njegovim horor filmovima, što je manje nego adekvatan opis, što je nešto što bi verovatno uveseljavalo Vejla da je živ danas, mada bi njegovo veselje sigurno bilo blago obojeno izvesnom količinom kajanja.

R.C. Šerif je pisao Journey's End, predstavu o I svetskom ratu koja je čitava smeštena u podzemnom skloništu. Ali Šerif je uočio da je nemoguće zainteresovati dokazane pozorišne producente za predstavu, koja je bila revolucionarna za to vreme. Vejl nije imao šta da izgubi pa se dogovorio da režira produkciju u londonskom Vest Endu. Predstava je doživela ogroman uspeh, naravno, prvo u Londonu a zatim i u Njujorku. Vejl je otišao sa predstavom u Njujork i tu mu je Studio Tiffany-Stahl ponudio da režira filmsku verziju predstave.

Dok je pregovarao sa Tiffany, u Holivudu je Vejl radio kao režiser dijaloga u Paramountovom filmu “The Love Doctor” iz 1930. godine, a zatim ga je iste godine, Hauard Hjuz zaposlio da radi sličnim obimom i na filmu “Hell’s Angels”. Očigledno je naučio osnove režiranja filma prilično brzo pošto je, takodje 1930. godine, snimio film “Journey’s End”, odgovarajuću filmsku interpretaciju predstave, iako nije bila izvanredna. Nakon ovog uspeha, potpisao je ugovor za Univerzal, koji je uvek tragao za novim, stranim talentima. Oni su ubrzo pronašli britansku temu za njega da je režira i tako je snimljen “Waterloo Bridge (1931)”. Uprkos tome što se radnja odvijala u Britaniji, film je potpuno snimljen u Univerzalovom studiju. Izmedju onog što su imali u svom vlasništvu, ponudili su mu da sledeći film bude “Frankenstein”.

Vejlov film “Frankenstein (1931)” ostao je impresivan do danas. Godine su bile naklonjenije tom filmu nego Tod Brauningovom “Dracula (1931)”, na račun Vejlove superiorne režije, koja je bila vizuelno stilska isto kao i brzopokretna. Sa njegovom atmosferskom rasvetom, glatkim pratećim snimcima i brojnim snimcima pod niskim uglom koji nikada nisu bili nametljivi ali su stvorili delotvorno korišćenje visoko postavljenih setova, u detaljnoj Frankenštajnovoj laboratoriji, Vejl je uspeo u stvaranju horor filma koji je pružao stvaran osećaj veličanstvenosti. 

Uspeh filma “Frankenštajn” značio je da su Univerzalovi direktori istog trenutka odlučili da su horor filmovi bili Vejlova jača strana, što je tipičan primer čudne holivudske logike. Vejl nije bio zadovoljan ovom neočekivanom kategorizacijom, ali je odlučio da izvuče najbolje iz situacije zapošljavanjem nekolicine svojih starih prijatelja iz britanskog pozorišta. U svom narednom filmu “The Old Dark House (1932)” Vejl je angažovao Čarlsa Laftona (Charles Laughton), Ernesta Tesigera (Ernest Thesiger), Gloriju Stjuart (Gloria Stuart) i Rejmonda Mesija (Raymond Massey), kao i Borisa Karlofa (Boris Karloff) dok je za pisanje dijaloga doveo R.C. Šerifa (R.C. Sherriff). Zasnovan na predstavi i noveli J.B. Pristlija (J.B. Priestley) po imenu “Benighted”, film “The Old Dark House” je bio veoma “britanski” film i pružio je Vejlu mogućnost da si dopusti svoj vrdavi smisao za humor.

Šerif je takodje napisao scenario za Vejlov film “The Invisible Man (1933)”, još jedan veoma britanski film pun Vejlovog čudnog humora. Film je bio zasnovan na H.G. Velsovoj (H.G. Wells) noveli o naučniku koji otkriva tajnu nevidljivosti ali rezultat toga je njegovo oštećenje uma. Klod Rejns (Claude Rains) je dobro odglumio naučnika i ta uspešna uloga mu je obezbedila dugu holivudsku karijeru.

Vejlov najekscentričniji film bio je “The Bride of Frankenstein (1935)”, lukava kombinacija bizarnosti i humora, mada nije mnogo ljudi mislilo tako kada se film pojavio. Čak je i Karlof mislio da je Vejl otišao predaleko, naročito u sceni gde Čudovište susreće starog slepog pustinjaka i deli obrok s njim. A ipak, ta sekvenca je jedna od najupečatljivijih u filmu koji obiluje nezaboravnim momentima (i bio je parodiran najefikasnije u filmu Mela Bruksa (Mel Brooks) “Young Frankenstein (1974)”). Karlof nije bio jedini koji je osporavao fim, direktori studija su takodje bili nezadovoljni i “The Bride of Frankenstein” je bio poslednji horor film koji je Vejl režirao (preciznije kada je Vejl nameravao da Nevestu napravi kao neobičnu a moguću). Bez obzira na to, Vejl je završio film, za koji se može reći da je klasik, za promenu, sa potpunim dokazivanjem.

Do 1935. godine, Vejl je postao jedan od Univerzalovih najboljih režisera. Nezavisno od horor filmova, on je takodje snimio nekoliko filmova iz drugih žanrova vezanih za više opšte poznate teme, filmovi kao što su “By Candelight (1933)”, “A Kiss Before the Mirror (1933)”, “One More River (1934)” i “Remember Last Night (1935)” su sadržali snažne elemente humora. 1936. godine režirao je Univerzalov film godine, filmsku verziju mjuzikla “Showboat”. Ali te godine je Univerzalov grad prodat i od tad je Vejlova karijera počela da trpi.

U početku, on i Karl Leml mladji (Carl Laemmle Jr.) planirali su da osnuju nezavisnu producentsku organizaciju ali je taj projekat propao. Njegov naredni veliki film bio je “The Road Back (1937)”, nastavak filma “All Quiet on the Western Front”, koji je podbacio. Nikada više nije imao velikih uspeha ali je par njegovih filmova prošlo umereno dobro, u delimičnoj produkciji filma iz 1939. godine “The Man in the Iron Mask” (u kom je glumio mladi Piter Kašing (Peter Cushing)). Ali Vejl više nije uživao istu količinu umetničke slobode koju je imao u Univerzalu i postao je ogorčen na Holivud. Tokom snimanja filma “They Dare Not Love” 1941. godine, koji je bio o ratnim izbeglicama, napustio je snimanje posle prepirke i nikad se nije vratio. Vejl više nije režirao nijedan film.

Posle režiranja nekoliko predstava u Americi i Engleskoj, Vejl je većinu svojih penzionerskih dana proveo slikajući i dizajnirajući. Bio je finansijski dobrostojeći, jer je mudro uložio svoje basnoslovne zarade u nekretnine. Imao je preko 600 000 dolara kada je umro 1957. godine. Budući da je bio homoseksualac, Vejlova krajnje neobična smrt (udavio se u svom bazenu 29. maja 1957. godine), provocirala je nekoliko glasina o grešnoj prirodi. Ali serija srčanih udara, dovela je Vejla u veoma loše stanje i on je zapravo izvršio samoubistvo. Zbog toga što je njegovo oproštajno pismo bilo neobjavljeno (i najpre objavljeno u režiserovoj biografiji koju je napisao Džejms Kertis (James Curtis)), tačne okolnosti njegove smrti ostale su misterija mnogo godina.   

tekst napisao: John Brosnan i preuzet je iz knjige "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs 

Producent i režiser čiji je uticaj na američki film išao daleko iznad njegovih energičnih, kreativnih, nisko-budžetnih eksploatacionih filmova 50-ih i 60-ih godina XX veka, od kojih je većina snimljena za American International Pictures, veoma uspešan studio koji je na sreću povladjivao mladjem tržištu. Rodžer Kormen mućkao je filmove neverovatnom brzinom, ponekad je snimao svoje dugometražne filmove za dva ili tri dana, ponekad čak i dva za to vreme, a ipak iznenadjujući broj njegovih filmova su veoma zabavni za gledanje.

On je stekao svoju najveću slavu kao režiser serije horor filmova radjenih po delima Edgara Alana Poa, tokom ranih 60-ih, u kojima je uglavnom glumio Vinsent Prajs (Vincent Price). Iako je verovatno Kormen najpoznatiji po svom “poovskom” horor ciklusu, on je radio u različitim žanrovima sa istom lakoćom i stilom, uključujući naučnu fantastiku, gangsterske melodrame i  drugo. Ali Kormenova najtrajnija zaostavština je po svemu, legija savremenih režisera, scenarista i glumačkih zvezda čije je karijere on aktivno odgajio, medju kojima su Džonatan Dem (Jonathan Demme), Piter Bogdanovič (Peter Bogdanovich), Martin Skorseze (Martin Scorsese), Džek Nikolson (Jack Nicholson), Piter Fonda (Peter Fonda), Ron Hauard (Ron Howard), Džon Sejls (John Sayles) i Frensis Ford Kopola (Francis Ford Coppola).

Kormen je sve osim vulgaran kako bi neko mogao da očekuje na osnovu naslova nekih od njegovih ranih filmova kao što su “Teenage Doll (1957)” i “A Bucket of Blood (1959)”. Rodjen 5. aprila 1926. godine u Ditroitu u Mičigenu, otišao je na studije inženjerstva na Stenfordu a takodje je studirao i englesku knjiženvost na Oksfordu. Posle služenja vojnog roka u mornarici, išao je tradicionalnim putem da udje u filmski biznis, dobijajući posao kurira u kompaniji Twentieth Century-Fox. Napredovao je u službi i unapredjen je u analitičara, ali ubrzo je postao nezadovoljan svojim izgledima za uspeh pa se konačno pridružio novoformiranoj kompaniji American International Pictures, 1955. godine, postajući njen glavni režiser sa filmovima kao što su “Five Guns West (1955)”, “The Day the World Ended (1956)” i “Swamp Women (1956)”.

Uprkos činjenici da su njegovi filmovi po pravilu završavali u drive-in bioskopima i u gornjoj polovini “grind-house” dupliranih računa, neki od njegovih ranih pokušaja dali su mu skromnu količinu poštovanja od kritičara koji su rušili ikone. U prvim godinama rada American Releasing Corporation (kasnije American International Pictures), postao je jedan od njihovih glavnih izvora proizvoda za distribuciju. Dali bi mu sumu novca i reklamnu kampanju (ili ponekad samo naslov) i on bi morao da nadje scenario i producira film. Ako bi morao da snima film na nekoj lokaciji, on bi uvek pokušao da snimi u isto vreme i drugi film na toj istoj lokaciji, kako bi smanjio troškove.  

60-ih godina, odlučio je da želi da radi nešto što bi mu moglo unaprediti karijeru. Kada mu je American International Pictures ponudila sumu novca da stvori još jedan od njihovih nisko-budžetnih crno-belih duplih filmova, on je uzvratio ponudom da za te pare snimi jedan film u boji. Konačno, American International Pictures su prihvatili njegovu ponudu. To je vodilo do produkcije filma “House of Usher (1960)”. Kockanje se isplatilo i film je postao bioskopski hit i proizveo je nešto što je bilo neuobičajeno za ostvarenja AIP-a – pohvale kritičara. Posledica toga je bio Kormenov ciklus filmova po delima Edgara Alana Poa.  

Drugostepeni klasici kao što su “Machine Gun Kelly (1958)” i “The Little Shop of Horrors (1960)” već su predskazivali pohvale publike i kritičara koje su doživeli Kormenovi stilski “poovski” horor filmovi “The Pit and the Pendulum (1961)”, “Tales of Terror (1962)”, “The Raven (1963)”, “The Masque of the Red Death (1964)” i “The Tomb of Ligeia (1965)”. Uspeh ovog ciklusa omogućio je Kormenu da radi se relativno većim budžetima. Iako je još uvek snimao tzv. B filmove, oni su bili bolje producirani kao kasniji Kormenovi klasici "X" the Man with the X-Ray Eyes (1963), “The Wild Angels (1966)”, “The St. Valentine's Day Massacre (1967)” i “The Trip (1967)”. Ovo mu je takodje omogućilo da radi sa veteranima kao što su Boris Karlof, Piter Lori i Rej Milend.

Kormen nije samo režirao već je i producirao mnoge filmove tokom cele svoje karijere. Kao producent, nudio je šansu da režiraju revnosnim i nedokazanim talentima, dajući im neprocenjivo iskustvo koje im veliki studiji nikad ne bi pružili. Na primer, medju mnogima, on je producirao Kopolin film “Dementia 13 (1963)”, film Pitera Bogdanoviča “Targets (1968)”, Skorsezeov film “Boxcar Bertha (1972)” i Ron Hauardov “Eat My Dust (1976)”. Jedan od sporednih proizvoda njegove saradnje sa mladjim režiserima bila je serija cameo pojavljivanja Kormena u njihovim kasnijim filmovima, uključujući Kopolin “The Godfather Part II (1974)”, “The Howling (1981)” Džoa Dantea, “Silence of the Lambs (1991)” i “Philadelphia (1993)” Džonatana Dema i “Apollo 13 (1995)” Rona Hauarda.

Kormenova reputacija u nisko-budžetnim eksploatacionim filmovima bila je poništena ozbiljnim, svesno ironičnim udarom početkom 70-ih kada se nezvanično povukao iz režiranja da bi postao uvoznik i distributer mnogih evropskih najtajnijih filmova, medju kojima je i Ingmar Bergmanov film “Cries and Whispers (1972)”. Nastavio je da producira i distribuira kroz sopstvenu kompaniju - New World Pictures.

Kormenovi filmovi iz 90-ih su “Little Miss Million (1993)”, “Frankenstein Unbound (1990)” i “Some Nudity Required (1998)”. 1990. godine, Kormen je objavio svoju autobiografiju “How I Made a Hundred Movies in Hollywood and Never Lost a Dime”. Kao producent preko 200 nisko-budžetnih filmova, Kormen je s pravom nazvan “Kraljem B produkcije” i “Orson Vels ‘ŽNj’ filmova”.

Tekst napisali: Scott i Barbara Siegel i preuzet je iz "The Encyclopedia of Hollywood"

Prevod: hororfilmovi.blog.rs