Horor filmovi

Još jedna priča o životu Bele Lugošija, legende horor žanra, o jednom od najslavnijih glumaca koju je napisao Richard Bojarski. 

Od svih zvezda koje su obitavale u senovitom svetu horor filmova, niko nije posedovao jedinstvenu i personalnu ličnost Bele Lugošija (Bela Lugosi). Njegove prodorne oči, «orloliki» profil, ponašanje starog sveta i upečatljivi naglasak (koristan zanat u komičnim uvežbanostima)  progonili su bioskopsku publiku dugo nakon što bi filmska radnja izbledela iz sećanja. Kao Karlof za Frankenštajna, Lugoši je bio univerzalno identifikovan sa Drakulom, od njegove glume Brem Stokerovog vampira u filmu iz 1931. godine.  Uspeh Lugošijeve uloge zlog Grofa doneo mu je trenutnu slavu, medjutim i izbrisao njegovu raniju cenjenu pozorišnu reputaciju u Madjarskoj kao glumca u klasičnim i romantičnim karakterizacijama, ostavljajući mu tipske uloge poznatog vampira i uloge u horor filmovima sve do njegove smrti.

Lugošijevoj poistovećenosti sa elegantnim krvopijom Grofom Drakulom, on je pridodao ulogu nezaboravnog Igora u serijalu filmova o Frankenštajnu studija Universal u kojima je glumio sa svojim filmskim savremenikom Borisom Karlofom (Boris Karloff), u serijalu jezivih filmova (uglavnom za Universal) tokom 30-ih i 40-ih.  

Za razliku od Lona Čejnija starijeg (i ovde) ili Karlofa, Lugošijeve uloge su bile nedvosmisleno zle. Njegova tamna ličnost kvarile su čak i uloge koje nisu bile zlikovci u filmovima «The Black Cat (1934) i The Invisible Ray (1936) ». Lugoši i Karlof počeli su svoje karijere zajedno, 1931. godinei iako su Lugošijevi filmovi, konačno, bivali nepredvidivog kvaliteta, njegove uloge istočnjačkog ludaka, čudovišta, zlokobnog batlera ili ludog naučnika su uvek bile značajne i ubedjujuće. Čak i u satiričnom filmu “Bela Lugosi Meets a Brooklyn Gorilla (1952)” njegova gluma je bila strasna i iskrena. Lugošijev najveći rad na filmu je uglavnom bio ignorisan od strane kritike i intelektualaca tokom njegovog života. Ali sa inovativnom pojavom u horor filmovima kao umetničkoj formi, Lugošijev doprinos je bio cenjen kod filmskih učenika. Lugošijeva jedinstveno predstavljanje Drakule nastavilo je da utiče na pozorišne i filmske scene svih vampirskih uloga kao pravi ekranizovani original.

U privatnom životu, zastrašujući glumac bio je povučen, tih čovek, ljubitelj cigareta, koji je izražavao čežnju za igranjem u komedijama i koji se nije stideo da zaplače na narodne pesme iz rodne Madjarske. Njegovi prijatelji i saradnici smatrali su ga zabavnim drugom i  ljubazan domaćin. Lugošijeva prirodna blagost bila je toliko naglašena da kada je njegov omiljeni pas, crni aljaski haski umro, on nije mogao da radi danima. Visoko osetljiv na svoju “od prosjaka do bogataša” sreću, bio je velikodušan prema onima koji su bili manje blagosloveni, bez obzira da li se radilo o kolegama glumcima ili stvarnim strancima. Iako je srcem uvek bio Madjar, Lugoši je bio ponosan kada je postao prihvaćen kao gradjanin u  zemlji koja ga je usvojila – Americi.

Čovek čija je sudbina bila da umire neprekidno na ekranu rodjen je kao Bela Blaško, 20. oktobra 1882. godine u Lugošu, gradiću u južnoj Madjarskoj, u to vreme delu Austro-ugarskog carstva (po jednom podatku koji sam pronašao, majka mu je bila srpskog porekla, Paula de Vojnich). Rezultat dva svetska rata bio je takav da je grad, kao i okolna oblast, priključen Rumuniji. Ironično, Lugošijevo rodno mesto nalazi se na manje od 80 kilometara od Transilvanije, legendarne oblasti koja je postala besmrtna zahvaljujući Bremu Stokeru i Holivudu kao postojbina vampira obmotana velom misterije. Tokom snimanja filma “Dracula”, Univerzalovo odeljenje za javnost razradilo je ovu slučajnost i izmislilo mit da je Lugošijev otac bio baron koji je vodio poreklo od plemića koji je posedovao ogromna imanja koja su okruživala njegov rodni grad Lugoš.

Nastaviće se...

hororfilmovi.blog.rs nastavlja sa odličnim tekstovima i ovog puta posle istorijata horor filma, započinjem seriju tekstova o "Legendama horor žanra" - glumcima i režiserima koji su obeležili ovaj žanr. Čast da otvori ovu kategoriju pripala je Lonu Čejniju - Čoveku sa hiljadu lica, glumcu koji se proslavio i u nemim i u ton filmovima. Priča o njegovom životu je jako zanimljiva, naročito deo o njegovoj posvećenosti ulogama koje je igrao. Tekst je napisao John Brosnan za "Horror people", a prevod je moj.

Za ulogu u filmu “The Hunchback of Notre Dame” (koji je režirao 1932. godine Volas Vorzli (Wallace Worsley)) on je pratio opis grbavca Viktora Igoa veoma verno – i kasnije je bio optužen za preterivanje sa šminkom. Nošenje gumene grbe, teške 30-ak kilograma, prikačene uz kožnu opremu koja je bila povezana za veliku grudnu kombinaciju i jastuke, slično onome što nose igrači američkog fudbala, dovelo je do toga da nije mogao da se ispravi. Na sve ovo nosio je i veoma uski, uz telo pripijeni, gumeni kostim sa životinjskom dlakom koji je podsećao na kožu. Toplina unutar kostima bila je gotovo nepodnošljiva i on je stalno bio obliven znojem. Njegovo šminkanje u filmu “The Phantom of the Opera” iz 1925. godine koji je režirao Rupert Džulijen (Rupert Julian) bilo je još jedno uvežbavanje samo-torture. Za scenu u kojoj se devojka prikrada fantomu i uklanja mu masku – što je jedan od najvećih momenata u horor filmovima – Čejni je ubacio uredjaj u svoj nos koji mu je raširio nozdrve i podigao glavu da bi proizveo pojavu ogoljene lobanje. On je istakao ovaj efekat sa izbačenim lažnim zubima za koje su bile prikačene iglice koje su mu povukle unazad uglove usana.   Celuloidni diskovi u njegovim ustima korišćeni su da najefektnije deformišu njegove jagodične kosti.

Da li je bilo nečeg nezdravog iza ove očigledne potrebe da nanosi sebi bol u toku izvodjenja uloge? Čini se nesigurno. Nakon svega, on nije obavezno patio svaki put kada je igrao lik za kojeg je radio šminku i kostim, jednostavno publiciste tog vremena su bile sklone da naglase taj aspekt njegovog rada. I koliko god da je bio zabrinut, pravi Čejni se pojavio u filmu Džordža W. Hilla (George W. Hill) iz 1927. godine “Tell It to the Marines” u kojem je igrao strogog narednika – bez ikakvog prerušavanja. Nema sumnje da su Čejnijeve sve posvećenije uloge uticale na njegovo zdravlje. Primitivna kontaktna sočiva koja je koristio za simulaciju slepila dovela su do toga da je morao da nosi naočari i različita oprema koju je nosio da bi iskrivio svoje telo povredila mu je kičmu. To je čuvao kao tajnu dok se nije pojavio u filmu Toda Brauninga (Tod Browning) “The Unknown” iz 1927. godine u kom je igrao bezrukog čudaka koji ume da baca noževe stopalima. Za ovu ulogu Čejni je nosio ludačku košulju koja mu je priljubila ruke uz telo toliko kruto da je iluzija bila dejstvena čak i kada bi se pojavio obučen u pripijenu svilu. Kasnije je govorio: ‘Ne mogu više da igram ove uloge bogalja. Problem sa kičmom se pogoršava svaki put kad odigram neku i to počinje da me zabrinjava’.

1929. godine javili su se problemi sa grlom. Dok je snimao film Vilijema Naja (William Nigh) “Thunder”, priču o železnici smeštenu u snegom okovani severo-zapad Amerike, komadić veštačkog snega smestio mu se u grlo i pogoršao stanje. Čejni je otišao u bolnicu i uklonili su mu krajnike ali njegovo grlo je nastavilo da ga muči. I pored toga, 1930. godine snimio je svoj prvi ton film “The Unholy Three” koji je režirao Tod Brauning i koji je bio rimejk neme verzije iz 1925. godine. Čejni se plašio ton filmova, ne samo zbog toga što su okončali karijere drugih zvezda nemih filmova čiji su glasovi razočarali publiku, već i zbog toga jer su značili i kraj njegove specijalnosti – pantomime. Kako se ispostavilo, filmska publika i kritičari bili su jednostavno impresionirani Čejnijevom raznovrsnošću glasovnih mogućnosti kao što su bili njegovom telesnom glumom. U filmu je Čejni imitirao glas starice, trbuhozborca i njegove lutke, devojke pa čak i papagaja. Da bi to dokazao morao je da potpiše pismenu izjavu koja je bila prikazana uz materijal poslat sa filmom.   

Kada je snimanje filma završeno Čejni je otputovao na istok, u Njujork gde je imao konsultacije sa specijalistima za grlo. Oni su otkrili da boluje od raka dušnika, mada mu nisu to rekli. Čejni se vratio u svoju planinsku kolibu u Kaliforniji gde se nadao da će mu duži odmor poboljšati zdravstveno stanje ali tu ga je pogodila upala pluća.  Stanje se brzo pogoršalo nakon toga i on je umro u bolnici 6. avgusta 1930. godine u 47-oj godini, od posledica izliva krvi u grlu. Strašan, ironični dogadjaj desio se u njegovim poslednjim časovima – izgubio je glas i bio je primoran da ponovo koristi znakovni jezik koji je koristio kao dete za komunikaciju s roditeljima.  

Nažalost, mnogi Čejnijevi filmovi iz svih delova njegove karijere, kao na primer “London After Midnight (1927)”, su nestali, mada ima nade da će se oni konačno pojaviti negde u svetu. Što se tiče filmova koji su sačuvani, naročito onih koje je snimio za MGM, mnogi čame u podrumima i ostali su nerestaurisani, neobeleženi, neizneti u javnost ili neobjavljeni. Ovo je iznenadjujuće, dalo beskrajnu popularnost. Da je Čejni preživeo, on bi glumio jer je zaista bio izabran za ulogu, u prvoj tonskoj verziji “Dracula” iz 1931. godine u produkciji Universala i režiji Toda Brauninga. To je uslovilo da ulogu u filmu dobije Bela Lugoši (Bela Lugosi). Samo možemo da zamislimo uzbudjenje koje bi moglo biti izazvano Čejnijevom interpretacijom. Možda bi “Čovek sa hiljadu lica” dodao hiljadu glasova već istaknutoj glumačkoj karijeri.

Kraj