Kad god se pomene, ime Džejmsa Vejla (James Whale) je aluzija na reč ‘tajanstven’ u filmskoj literaturi. Vejl je ostao nešto poput misterioznog čoveka do danas i mnogi njegovi filmovi postali su izuzetno retki (neki su čak potpuno nestali). Danas se Vejl najviše pamti po njegovim horor filmovima, što je manje nego adekvatan opis, što je nešto što bi verovatno uveseljavalo Vejla da je živ danas, mada bi njegovo veselje sigurno bilo blago obojeno izvesnom količinom kajanja.
R.C. Šerif je pisao Journey's End, predstavu o I svetskom ratu koja je čitava smeštena u podzemnom skloništu. Ali Šerif je uočio da je nemoguće zainteresovati dokazane pozorišne producente za predstavu, koja je bila revolucionarna za to vreme. Vejl nije imao šta da izgubi pa se dogovorio da režira produkciju u londonskom Vest Endu. Predstava je doživela ogroman uspeh, naravno, prvo u Londonu a zatim i u Njujorku. Vejl je otišao sa predstavom u Njujork i tu mu je Studio Tiffany-Stahl ponudio da režira filmsku verziju predstave.
Dok je pregovarao sa Tiffany, u Holivudu je Vejl radio kao režiser dijaloga u Paramountovom filmu “The Love Doctor” iz 1930. godine, a zatim ga je iste godine, Hauard Hjuz zaposlio da radi sličnim obimom i na filmu “Hell’s Angels”. Očigledno je naučio osnove režiranja filma prilično brzo pošto je, takodje 1930. godine, snimio film “Journey’s End”, odgovarajuću filmsku interpretaciju predstave, iako nije bila izvanredna. Nakon ovog uspeha, potpisao je ugovor za Univerzal, koji je uvek tragao za novim, stranim talentima. Oni su ubrzo pronašli britansku temu za njega da je režira i tako je snimljen “Waterloo Bridge (1931)”. Uprkos tome što se radnja odvijala u Britaniji, film je potpuno snimljen u Univerzalovom studiju. Izmedju onog što su imali u svom vlasništvu, ponudili su mu da sledeći film bude “Frankenstein”.
Vejlov film “Frankenstein (1931)” ostao je impresivan do danas. Godine su bile naklonjenije tom filmu nego Tod Brauningovom “Dracula (1931)”, na račun Vejlove superiorne režije, koja je bila vizuelno stilska isto kao i brzopokretna. Sa njegovom atmosferskom rasvetom, glatkim pratećim snimcima i brojnim snimcima pod niskim uglom koji nikada nisu bili nametljivi ali su stvorili delotvorno korišćenje visoko postavljenih setova, u detaljnoj Frankenštajnovoj laboratoriji, Vejl je uspeo u stvaranju horor filma koji je pružao stvaran osećaj veličanstvenosti.
Uspeh filma “Frankenštajn” značio je da su Univerzalovi direktori istog trenutka odlučili da su horor filmovi bili Vejlova jača strana, što je tipičan primer čudne holivudske logike. Vejl nije bio zadovoljan ovom neočekivanom kategorizacijom, ali je odlučio da izvuče najbolje iz situacije zapošljavanjem nekolicine svojih starih prijatelja iz britanskog pozorišta. U svom narednom filmu “The Old Dark House (1932)” Vejl je angažovao Čarlsa Laftona (Charles Laughton), Ernesta Tesigera (Ernest Thesiger), Gloriju Stjuart (Gloria Stuart) i Rejmonda Mesija (Raymond Massey), kao i Borisa Karlofa (Boris Karloff) dok je za pisanje dijaloga doveo R.C. Šerifa (R.C. Sherriff). Zasnovan na predstavi i noveli J.B. Pristlija (J.B. Priestley) po imenu “Benighted”, film “The Old Dark House” je bio veoma “britanski” film i pružio je Vejlu mogućnost da si dopusti svoj vrdavi smisao za humor.
Šerif je takodje napisao scenario za Vejlov film “The Invisible Man (1933)”, još jedan veoma britanski film pun Vejlovog čudnog humora. Film je bio zasnovan na H.G. Velsovoj (H.G. Wells) noveli o naučniku koji otkriva tajnu nevidljivosti ali rezultat toga je njegovo oštećenje uma. Klod Rejns (Claude Rains) je dobro odglumio naučnika i ta uspešna uloga mu je obezbedila dugu holivudsku karijeru.
Vejlov najekscentričniji film bio je “The Bride of Frankenstein (1935)”, lukava kombinacija bizarnosti i humora, mada nije mnogo ljudi mislilo tako kada se film pojavio. Čak je i Karlof mislio da je Vejl otišao predaleko, naročito u sceni gde Čudovište susreće starog slepog pustinjaka i deli obrok s njim. A ipak, ta sekvenca je jedna od najupečatljivijih u filmu koji obiluje nezaboravnim momentima (i bio je parodiran najefikasnije u filmu Mela Bruksa (Mel Brooks) “Young Frankenstein (1974)”). Karlof nije bio jedini koji je osporavao fim, direktori studija su takodje bili nezadovoljni i “The Bride of Frankenstein” je bio poslednji horor film koji je Vejl režirao (preciznije kada je Vejl nameravao da Nevestu napravi kao neobičnu a moguću). Bez obzira na to, Vejl je završio film, za koji se može reći da je klasik, za promenu, sa potpunim dokazivanjem.
Do 1935. godine, Vejl je postao jedan od Univerzalovih najboljih režisera. Nezavisno od horor filmova, on je takodje snimio nekoliko filmova iz drugih žanrova vezanih za više opšte poznate teme, filmovi kao što su “By Candelight (1933)”, “A Kiss Before the Mirror (1933)”, “One More River (1934)” i “Remember Last Night (1935)” su sadržali snažne elemente humora. 1936. godine režirao je Univerzalov film godine, filmsku verziju mjuzikla “Showboat”. Ali te godine je Univerzalov grad prodat i od tad je Vejlova karijera počela da trpi.
U početku, on i Karl Leml mladji (Carl Laemmle Jr.) planirali su da osnuju nezavisnu producentsku organizaciju ali je taj projekat propao. Njegov naredni veliki film bio je “The Road Back (1937)”, nastavak filma “All Quiet on the Western Front”, koji je podbacio. Nikada više nije imao velikih uspeha ali je par njegovih filmova prošlo umereno dobro, u delimičnoj produkciji filma iz 1939. godine “The Man in the Iron Mask” (u kom je glumio mladi Piter Kašing (Peter Cushing)). Ali Vejl više nije uživao istu količinu umetničke slobode koju je imao u Univerzalu i postao je ogorčen na Holivud. Tokom snimanja filma “They Dare Not Love” 1941. godine, koji je bio o ratnim izbeglicama, napustio je snimanje posle prepirke i nikad se nije vratio. Vejl više nije režirao nijedan film.
Posle režiranja nekoliko predstava u Americi i Engleskoj, Vejl je većinu svojih penzionerskih dana proveo slikajući i dizajnirajući. Bio je finansijski dobrostojeći, jer je mudro uložio svoje basnoslovne zarade u nekretnine. Imao je preko 600 000 dolara kada je umro 1957. godine. Budući da je bio homoseksualac, Vejlova krajnje neobična smrt (udavio se u svom bazenu 29. maja 1957. godine), provocirala je nekoliko glasina o grešnoj prirodi. Ali serija srčanih udara, dovela je Vejla u veoma loše stanje i on je zapravo izvršio samoubistvo. Zbog toga što je njegovo oproštajno pismo bilo neobjavljeno (i najpre objavljeno u režiserovoj biografiji koju je napisao Džejms Kertis (James Curtis)), tačne okolnosti njegove smrti ostale su misterija mnogo godina.
tekst napisao: John Brosnan i preuzet je iz knjige "The Horror People"
prevod: hororfilmovi.blog.rs
