Horor filmovi

Kad god se pomene, ime Džejmsa Vejla (James Whale) je aluzija na reč ‘tajanstven’ u filmskoj literaturi. Vejl je ostao nešto poput misterioznog čoveka do danas i mnogi njegovi filmovi postali su izuzetno retki (neki su čak potpuno nestali). Danas se Vejl najviše pamti po njegovim horor filmovima, što je manje nego adekvatan opis, što je nešto što bi verovatno uveseljavalo Vejla da je živ danas, mada bi njegovo veselje sigurno bilo blago obojeno izvesnom količinom kajanja.

R.C. Šerif je pisao Journey's End, predstavu o I svetskom ratu koja je čitava smeštena u podzemnom skloništu. Ali Šerif je uočio da je nemoguće zainteresovati dokazane pozorišne producente za predstavu, koja je bila revolucionarna za to vreme. Vejl nije imao šta da izgubi pa se dogovorio da režira produkciju u londonskom Vest Endu. Predstava je doživela ogroman uspeh, naravno, prvo u Londonu a zatim i u Njujorku. Vejl je otišao sa predstavom u Njujork i tu mu je Studio Tiffany-Stahl ponudio da režira filmsku verziju predstave.

Dok je pregovarao sa Tiffany, u Holivudu je Vejl radio kao režiser dijaloga u Paramountovom filmu “The Love Doctor” iz 1930. godine, a zatim ga je iste godine, Hauard Hjuz zaposlio da radi sličnim obimom i na filmu “Hell’s Angels”. Očigledno je naučio osnove režiranja filma prilično brzo pošto je, takodje 1930. godine, snimio film “Journey’s End”, odgovarajuću filmsku interpretaciju predstave, iako nije bila izvanredna. Nakon ovog uspeha, potpisao je ugovor za Univerzal, koji je uvek tragao za novim, stranim talentima. Oni su ubrzo pronašli britansku temu za njega da je režira i tako je snimljen “Waterloo Bridge (1931)”. Uprkos tome što se radnja odvijala u Britaniji, film je potpuno snimljen u Univerzalovom studiju. Izmedju onog što su imali u svom vlasništvu, ponudili su mu da sledeći film bude “Frankenstein”.

Vejlov film “Frankenstein (1931)” ostao je impresivan do danas. Godine su bile naklonjenije tom filmu nego Tod Brauningovom “Dracula (1931)”, na račun Vejlove superiorne režije, koja je bila vizuelno stilska isto kao i brzopokretna. Sa njegovom atmosferskom rasvetom, glatkim pratećim snimcima i brojnim snimcima pod niskim uglom koji nikada nisu bili nametljivi ali su stvorili delotvorno korišćenje visoko postavljenih setova, u detaljnoj Frankenštajnovoj laboratoriji, Vejl je uspeo u stvaranju horor filma koji je pružao stvaran osećaj veličanstvenosti. 

Uspeh filma “Frankenštajn” značio je da su Univerzalovi direktori istog trenutka odlučili da su horor filmovi bili Vejlova jača strana, što je tipičan primer čudne holivudske logike. Vejl nije bio zadovoljan ovom neočekivanom kategorizacijom, ali je odlučio da izvuče najbolje iz situacije zapošljavanjem nekolicine svojih starih prijatelja iz britanskog pozorišta. U svom narednom filmu “The Old Dark House (1932)” Vejl je angažovao Čarlsa Laftona (Charles Laughton), Ernesta Tesigera (Ernest Thesiger), Gloriju Stjuart (Gloria Stuart) i Rejmonda Mesija (Raymond Massey), kao i Borisa Karlofa (Boris Karloff) dok je za pisanje dijaloga doveo R.C. Šerifa (R.C. Sherriff). Zasnovan na predstavi i noveli J.B. Pristlija (J.B. Priestley) po imenu “Benighted”, film “The Old Dark House” je bio veoma “britanski” film i pružio je Vejlu mogućnost da si dopusti svoj vrdavi smisao za humor.

Šerif je takodje napisao scenario za Vejlov film “The Invisible Man (1933)”, još jedan veoma britanski film pun Vejlovog čudnog humora. Film je bio zasnovan na H.G. Velsovoj (H.G. Wells) noveli o naučniku koji otkriva tajnu nevidljivosti ali rezultat toga je njegovo oštećenje uma. Klod Rejns (Claude Rains) je dobro odglumio naučnika i ta uspešna uloga mu je obezbedila dugu holivudsku karijeru.

Vejlov najekscentričniji film bio je “The Bride of Frankenstein (1935)”, lukava kombinacija bizarnosti i humora, mada nije mnogo ljudi mislilo tako kada se film pojavio. Čak je i Karlof mislio da je Vejl otišao predaleko, naročito u sceni gde Čudovište susreće starog slepog pustinjaka i deli obrok s njim. A ipak, ta sekvenca je jedna od najupečatljivijih u filmu koji obiluje nezaboravnim momentima (i bio je parodiran najefikasnije u filmu Mela Bruksa (Mel Brooks) “Young Frankenstein (1974)”). Karlof nije bio jedini koji je osporavao fim, direktori studija su takodje bili nezadovoljni i “The Bride of Frankenstein” je bio poslednji horor film koji je Vejl režirao (preciznije kada je Vejl nameravao da Nevestu napravi kao neobičnu a moguću). Bez obzira na to, Vejl je završio film, za koji se može reći da je klasik, za promenu, sa potpunim dokazivanjem.

Do 1935. godine, Vejl je postao jedan od Univerzalovih najboljih režisera. Nezavisno od horor filmova, on je takodje snimio nekoliko filmova iz drugih žanrova vezanih za više opšte poznate teme, filmovi kao što su “By Candelight (1933)”, “A Kiss Before the Mirror (1933)”, “One More River (1934)” i “Remember Last Night (1935)” su sadržali snažne elemente humora. 1936. godine režirao je Univerzalov film godine, filmsku verziju mjuzikla “Showboat”. Ali te godine je Univerzalov grad prodat i od tad je Vejlova karijera počela da trpi.

U početku, on i Karl Leml mladji (Carl Laemmle Jr.) planirali su da osnuju nezavisnu producentsku organizaciju ali je taj projekat propao. Njegov naredni veliki film bio je “The Road Back (1937)”, nastavak filma “All Quiet on the Western Front”, koji je podbacio. Nikada više nije imao velikih uspeha ali je par njegovih filmova prošlo umereno dobro, u delimičnoj produkciji filma iz 1939. godine “The Man in the Iron Mask” (u kom je glumio mladi Piter Kašing (Peter Cushing)). Ali Vejl više nije uživao istu količinu umetničke slobode koju je imao u Univerzalu i postao je ogorčen na Holivud. Tokom snimanja filma “They Dare Not Love” 1941. godine, koji je bio o ratnim izbeglicama, napustio je snimanje posle prepirke i nikad se nije vratio. Vejl više nije režirao nijedan film.

Posle režiranja nekoliko predstava u Americi i Engleskoj, Vejl je većinu svojih penzionerskih dana proveo slikajući i dizajnirajući. Bio je finansijski dobrostojeći, jer je mudro uložio svoje basnoslovne zarade u nekretnine. Imao je preko 600 000 dolara kada je umro 1957. godine. Budući da je bio homoseksualac, Vejlova krajnje neobična smrt (udavio se u svom bazenu 29. maja 1957. godine), provocirala je nekoliko glasina o grešnoj prirodi. Ali serija srčanih udara, dovela je Vejla u veoma loše stanje i on je zapravo izvršio samoubistvo. Zbog toga što je njegovo oproštajno pismo bilo neobjavljeno (i najpre objavljeno u režiserovoj biografiji koju je napisao Džejms Kertis (James Curtis)), tačne okolnosti njegove smrti ostale su misterija mnogo godina.   

tekst napisao: John Brosnan i preuzet je iz knjige "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs 

Producent i režiser čiji je uticaj na američki film išao daleko iznad njegovih energičnih, kreativnih, nisko-budžetnih eksploatacionih filmova 50-ih i 60-ih godina XX veka, od kojih je većina snimljena za American International Pictures, veoma uspešan studio koji je na sreću povladjivao mladjem tržištu. Rodžer Kormen mućkao je filmove neverovatnom brzinom, ponekad je snimao svoje dugometražne filmove za dva ili tri dana, ponekad čak i dva za to vreme, a ipak iznenadjujući broj njegovih filmova su veoma zabavni za gledanje.

On je stekao svoju najveću slavu kao režiser serije horor filmova radjenih po delima Edgara Alana Poa, tokom ranih 60-ih, u kojima je uglavnom glumio Vinsent Prajs (Vincent Price). Iako je verovatno Kormen najpoznatiji po svom “poovskom” horor ciklusu, on je radio u različitim žanrovima sa istom lakoćom i stilom, uključujući naučnu fantastiku, gangsterske melodrame i  drugo. Ali Kormenova najtrajnija zaostavština je po svemu, legija savremenih režisera, scenarista i glumačkih zvezda čije je karijere on aktivno odgajio, medju kojima su Džonatan Dem (Jonathan Demme), Piter Bogdanovič (Peter Bogdanovich), Martin Skorseze (Martin Scorsese), Džek Nikolson (Jack Nicholson), Piter Fonda (Peter Fonda), Ron Hauard (Ron Howard), Džon Sejls (John Sayles) i Frensis Ford Kopola (Francis Ford Coppola).

Kormen je sve osim vulgaran kako bi neko mogao da očekuje na osnovu naslova nekih od njegovih ranih filmova kao što su “Teenage Doll (1957)” i “A Bucket of Blood (1959)”. Rodjen 5. aprila 1926. godine u Ditroitu u Mičigenu, otišao je na studije inženjerstva na Stenfordu a takodje je studirao i englesku knjiženvost na Oksfordu. Posle služenja vojnog roka u mornarici, išao je tradicionalnim putem da udje u filmski biznis, dobijajući posao kurira u kompaniji Twentieth Century-Fox. Napredovao je u službi i unapredjen je u analitičara, ali ubrzo je postao nezadovoljan svojim izgledima za uspeh pa se konačno pridružio novoformiranoj kompaniji American International Pictures, 1955. godine, postajući njen glavni režiser sa filmovima kao što su “Five Guns West (1955)”, “The Day the World Ended (1956)” i “Swamp Women (1956)”.

Uprkos činjenici da su njegovi filmovi po pravilu završavali u drive-in bioskopima i u gornjoj polovini “grind-house” dupliranih računa, neki od njegovih ranih pokušaja dali su mu skromnu količinu poštovanja od kritičara koji su rušili ikone. U prvim godinama rada American Releasing Corporation (kasnije American International Pictures), postao je jedan od njihovih glavnih izvora proizvoda za distribuciju. Dali bi mu sumu novca i reklamnu kampanju (ili ponekad samo naslov) i on bi morao da nadje scenario i producira film. Ako bi morao da snima film na nekoj lokaciji, on bi uvek pokušao da snimi u isto vreme i drugi film na toj istoj lokaciji, kako bi smanjio troškove.  

60-ih godina, odlučio je da želi da radi nešto što bi mu moglo unaprediti karijeru. Kada mu je American International Pictures ponudila sumu novca da stvori još jedan od njihovih nisko-budžetnih crno-belih duplih filmova, on je uzvratio ponudom da za te pare snimi jedan film u boji. Konačno, American International Pictures su prihvatili njegovu ponudu. To je vodilo do produkcije filma “House of Usher (1960)”. Kockanje se isplatilo i film je postao bioskopski hit i proizveo je nešto što je bilo neuobičajeno za ostvarenja AIP-a – pohvale kritičara. Posledica toga je bio Kormenov ciklus filmova po delima Edgara Alana Poa.  

Drugostepeni klasici kao što su “Machine Gun Kelly (1958)” i “The Little Shop of Horrors (1960)” već su predskazivali pohvale publike i kritičara koje su doživeli Kormenovi stilski “poovski” horor filmovi “The Pit and the Pendulum (1961)”, “Tales of Terror (1962)”, “The Raven (1963)”, “The Masque of the Red Death (1964)” i “The Tomb of Ligeia (1965)”. Uspeh ovog ciklusa omogućio je Kormenu da radi se relativno većim budžetima. Iako je još uvek snimao tzv. B filmove, oni su bili bolje producirani kao kasniji Kormenovi klasici "X" the Man with the X-Ray Eyes (1963), “The Wild Angels (1966)”, “The St. Valentine's Day Massacre (1967)” i “The Trip (1967)”. Ovo mu je takodje omogućilo da radi sa veteranima kao što su Boris Karlof, Piter Lori i Rej Milend.

Kormen nije samo režirao već je i producirao mnoge filmove tokom cele svoje karijere. Kao producent, nudio je šansu da režiraju revnosnim i nedokazanim talentima, dajući im neprocenjivo iskustvo koje im veliki studiji nikad ne bi pružili. Na primer, medju mnogima, on je producirao Kopolin film “Dementia 13 (1963)”, film Pitera Bogdanoviča “Targets (1968)”, Skorsezeov film “Boxcar Bertha (1972)” i Ron Hauardov “Eat My Dust (1976)”. Jedan od sporednih proizvoda njegove saradnje sa mladjim režiserima bila je serija cameo pojavljivanja Kormena u njihovim kasnijim filmovima, uključujući Kopolin “The Godfather Part II (1974)”, “The Howling (1981)” Džoa Dantea, “Silence of the Lambs (1991)” i “Philadelphia (1993)” Džonatana Dema i “Apollo 13 (1995)” Rona Hauarda.

Kormenova reputacija u nisko-budžetnim eksploatacionim filmovima bila je poništena ozbiljnim, svesno ironičnim udarom početkom 70-ih kada se nezvanično povukao iz režiranja da bi postao uvoznik i distributer mnogih evropskih najtajnijih filmova, medju kojima je i Ingmar Bergmanov film “Cries and Whispers (1972)”. Nastavio je da producira i distribuira kroz sopstvenu kompaniju - New World Pictures.

Kormenovi filmovi iz 90-ih su “Little Miss Million (1993)”, “Frankenstein Unbound (1990)” i “Some Nudity Required (1998)”. 1990. godine, Kormen je objavio svoju autobiografiju “How I Made a Hundred Movies in Hollywood and Never Lost a Dime”. Kao producent preko 200 nisko-budžetnih filmova, Kormen je s pravom nazvan “Kraljem B produkcije” i “Orson Vels ‘ŽNj’ filmova”.

Tekst napisali: Scott i Barbara Siegel i preuzet je iz "The Encyclopedia of Hollywood"

Prevod: hororfilmovi.blog.rs 

Zaista sam obradovan što ovako mislite što znači da ću se truditi i ubuduće da postavljam ove tekstove. Nažalost, imam jako malo slobodnog vremena pa se nadam da nećete dugo čekati na neki tekst, šta više, jedan objavljujem već danas.