hororfilmovi.blog.rs nastavlja sa odličnim tekstovima i ovog puta posle istorijata horor filma, započinjem seriju tekstova o "Legendama horor žanra" - glumcima i režiserima koji su obeležili ovaj žanr. Čast da otvori ovu kategoriju pripala je Lonu Čejniju - Čoveku sa hiljadu lica, glumcu koji se proslavio i u nemim i u ton filmovima. Priča o njegovom životu je jako zanimljiva, naročito deo o njegovoj posvećenosti ulogama koje je igrao. Tekst je napisao John Brosnan za "Horror people", a prevod je moj.

Za ulogu u filmu “The Hunchback of Notre Dame” (koji je režirao 1932. godine Volas Vorzli (Wallace Worsley)) on je pratio opis grbavca Viktora Igoa veoma verno – i kasnije je bio optužen za preterivanje sa šminkom. Nošenje gumene grbe, teške 30-ak kilograma, prikačene uz kožnu opremu koja je bila povezana za veliku grudnu kombinaciju i jastuke, slično onome što nose igrači američkog fudbala, dovelo je do toga da nije mogao da se ispravi. Na sve ovo nosio je i veoma uski, uz telo pripijeni, gumeni kostim sa životinjskom dlakom koji je podsećao na kožu. Toplina unutar kostima bila je gotovo nepodnošljiva i on je stalno bio obliven znojem. Njegovo šminkanje u filmu “The Phantom of the Opera” iz 1925. godine koji je režirao Rupert Džulijen (Rupert Julian) bilo je još jedno uvežbavanje samo-torture. Za scenu u kojoj se devojka prikrada fantomu i uklanja mu masku – što je jedan od najvećih momenata u horor filmovima – Čejni je ubacio uredjaj u svoj nos koji mu je raširio nozdrve i podigao glavu da bi proizveo pojavu ogoljene lobanje. On je istakao ovaj efekat sa izbačenim lažnim zubima za koje su bile prikačene iglice koje su mu povukle unazad uglove usana.   Celuloidni diskovi u njegovim ustima korišćeni su da najefektnije deformišu njegove jagodične kosti.

Da li je bilo nečeg nezdravog iza ove očigledne potrebe da nanosi sebi bol u toku izvodjenja uloge? Čini se nesigurno. Nakon svega, on nije obavezno patio svaki put kada je igrao lik za kojeg je radio šminku i kostim, jednostavno publiciste tog vremena su bile sklone da naglase taj aspekt njegovog rada. I koliko god da je bio zabrinut, pravi Čejni se pojavio u filmu Džordža W. Hilla (George W. Hill) iz 1927. godine “Tell It to the Marines” u kojem je igrao strogog narednika – bez ikakvog prerušavanja. Nema sumnje da su Čejnijeve sve posvećenije uloge uticale na njegovo zdravlje. Primitivna kontaktna sočiva koja je koristio za simulaciju slepila dovela su do toga da je morao da nosi naočari i različita oprema koju je nosio da bi iskrivio svoje telo povredila mu je kičmu. To je čuvao kao tajnu dok se nije pojavio u filmu Toda Brauninga (Tod Browning) “The Unknown” iz 1927. godine u kom je igrao bezrukog čudaka koji ume da baca noževe stopalima. Za ovu ulogu Čejni je nosio ludačku košulju koja mu je priljubila ruke uz telo toliko kruto da je iluzija bila dejstvena čak i kada bi se pojavio obučen u pripijenu svilu. Kasnije je govorio: ‘Ne mogu više da igram ove uloge bogalja. Problem sa kičmom se pogoršava svaki put kad odigram neku i to počinje da me zabrinjava’.

1929. godine javili su se problemi sa grlom. Dok je snimao film Vilijema Naja (William Nigh) “Thunder”, priču o železnici smeštenu u snegom okovani severo-zapad Amerike, komadić veštačkog snega smestio mu se u grlo i pogoršao stanje. Čejni je otišao u bolnicu i uklonili su mu krajnike ali njegovo grlo je nastavilo da ga muči. I pored toga, 1930. godine snimio je svoj prvi ton film “The Unholy Three” koji je režirao Tod Brauning i koji je bio rimejk neme verzije iz 1925. godine. Čejni se plašio ton filmova, ne samo zbog toga što su okončali karijere drugih zvezda nemih filmova čiji su glasovi razočarali publiku, već i zbog toga jer su značili i kraj njegove specijalnosti – pantomime. Kako se ispostavilo, filmska publika i kritičari bili su jednostavno impresionirani Čejnijevom raznovrsnošću glasovnih mogućnosti kao što su bili njegovom telesnom glumom. U filmu je Čejni imitirao glas starice, trbuhozborca i njegove lutke, devojke pa čak i papagaja. Da bi to dokazao morao je da potpiše pismenu izjavu koja je bila prikazana uz materijal poslat sa filmom.   

Kada je snimanje filma završeno Čejni je otputovao na istok, u Njujork gde je imao konsultacije sa specijalistima za grlo. Oni su otkrili da boluje od raka dušnika, mada mu nisu to rekli. Čejni se vratio u svoju planinsku kolibu u Kaliforniji gde se nadao da će mu duži odmor poboljšati zdravstveno stanje ali tu ga je pogodila upala pluća.  Stanje se brzo pogoršalo nakon toga i on je umro u bolnici 6. avgusta 1930. godine u 47-oj godini, od posledica izliva krvi u grlu. Strašan, ironični dogadjaj desio se u njegovim poslednjim časovima – izgubio je glas i bio je primoran da ponovo koristi znakovni jezik koji je koristio kao dete za komunikaciju s roditeljima.  

Nažalost, mnogi Čejnijevi filmovi iz svih delova njegove karijere, kao na primer “London After Midnight (1927)”, su nestali, mada ima nade da će se oni konačno pojaviti negde u svetu. Što se tiče filmova koji su sačuvani, naročito onih koje je snimio za MGM, mnogi čame u podrumima i ostali su nerestaurisani, neobeleženi, neizneti u javnost ili neobjavljeni. Ovo je iznenadjujuće, dalo beskrajnu popularnost. Da je Čejni preživeo, on bi glumio jer je zaista bio izabran za ulogu, u prvoj tonskoj verziji “Dracula” iz 1931. godine u produkciji Universala i režiji Toda Brauninga. To je uslovilo da ulogu u filmu dobije Bela Lugoši (Bela Lugosi). Samo možemo da zamislimo uzbudjenje koje bi moglo biti izazvano Čejnijevom interpretacijom. Možda bi “Čovek sa hiljadu lica” dodao hiljadu glasova već istaknutoj glumačkoj karijeri.

Kraj  

Režija: David Slade

Scenario: Steve Niles, Stuart Beattie & Brian Nelson po stripu koji su crtali Steve Niles i Ben Templesmith

Uloge:

Josh Hartnett -------------------------------------- Sheriff Eben Oleson

Melissa George ----------------------------------- Stella Oleson

Danny Huston ------------------------------------ Marlow

Ben Foster ----------------------------------------- The Stranger

Mark Boone Junior ------------------------------ Beau Brower

Mark Rendall ------------------------------------ Jake Oleson

Amber Sainsbury -------------------------------- Denise

Manu Bennett ------------------------------------ Deputy Billy Kitka

Megan Franich ----------------------------------- Iris

Joel Tobeck --------------------------------------- Doug Hertz

Elizabeth Hawthorne ---------------------------- Lucy Ikos

Radnja:
Berou je gradić na Aljasci u polarnom krugu, koji se priprema za godišnji dogadjaj “30 dana noći”, period tokom zime kada Sunce ne izlazi. Stanovnici koji ne žele da trpe produženu tamu odlaze za Ferbenks ili druge gradove, južnije. Kako gradić postaje spremniji za godišnji dogadjaj, Stranac koji je stigao u Berou počinje da sabotira grad.

Lokalni šerif Eben Oleson istražuje njegove sabotaže i zločine. Dok se bavi time, šerif saznaje da je njegova otudjena žena, koja se odselila iz gradića pre izvesnog vremena, propustila poslednji avion iz Beroua i da će morati da provede narednih 30 mračnih dana u Berou.  Iako se trude da izbegnu jedno drugog, kada se Eben sukobi sa Strancem u gradskom restoranu, ona mu pomaže da ga obuzda i odvode ga u policijsku stanicu.

Iz pritvorske ćelije, Stranac se podsmeva Ebenu, Steli, Ebenovom bratu tinejdžeru Džejku i babi Heleni, govoreći im da smrt dolazi po njih. U tom trenutku vampiri napadaju lokalni telekomunikacioni centar i električnu centralu, izlažući grad mraku i odsecajući ga od spoljnjeg sveta. Eben odlazi do telekomunikacionog centra i pronalazi operaterovu glavu na koplju. On i Stela nakon toga idu kroz grad, trudeći se da otkriju ko je odgovoran za ovako odvratne zločine.

U medjuvremenu vampiri koje predvodi Marlou napadaju gradić. Ukoliko se ne upucaju u glavu, meci ne mogu drugačije da im naškode. Oni pokolju većinu preostalog stanovništva, uključujući i Ebenovu babu.Oni koji su preživeli skupljaju se u lokalnom restoranu. Takodje, vampiri napadaju Ebena i Stelu, ali ih Bo, lokalni vozač kamiona za čišćenje snega, spašava.  Oni takodje odlaze u restoran.

Grupa preživelih odlučuje da odu u kuću jednog sugradjanina koji je već napustio grad. Ta kuća ima skriveni tavan gde bi mogli da se kriju neko vreme.Marlou naredjuje vampirima da nikoga ne poštede. Oni će poklati ceo grad i zatim nestati u cilju da očuvaju moderno verovanje ljudi da su vampiri samo noćna mora i ništa više.

Preživeli, predvodjeni bračnim parom šerifa, moraju da pokušaju da izdrže 30 dana noći i tako izvuku živu glavu.

Moj osvrt:

Ah, kako sam čekao ovaj film, baš dugo sam želeo da ga odgledam jer mi se priča učinila odličnom (mada moram odmah da kažem, nisam preterani ljubitelj vampira, nekako su mi postali dosadni zbog brojnih filmova koji su ih obradjivali).

Film je inače inspirisan istoimenim horor stripom koji je ilustrovao Ben Templesmith a napisao Steve Niles. Radi se o trobroju koji je izdat 2002. godine.Taj serijal se odigrava u malom mestu Berou na Aljasci, toliko na severu da tokom zime sunce ne izlazi oko 65 dana (inače, gradić u stripu ima malo sličnosti sa pravim istomenim gradićem osim imena). Premisa stripa je da vampiri (koje ubija svetlost dana) dolaze u Berou i terorišu ga.

Filmsku adaptaciju originalnog stripa producirali su Columbia Pictures i Ghost House Productions. Scenario je prošao kroz nekoliko verzija i pisaca, medju kojima je i sam Steve Niles.

E sad, je stvarno na mene red . Film mi je bio odličan, ni prebrz ni prespor, ambijent u kom je sniman fantastičan, različiti spektar uloga, izvrstan uvod u priču o polupraznom gradiću koji će narednih mesec dana provesti u tami, komplikovan odnos šerifa Ebena i njegove žene Stele, zanimljiv pristup i realizacija glavnih negativaca tj. vampira koji su jako surovi, brzi, snažni, sve je jednostavno bilo blizu savršenstva. Medjutim, jednostavno nisam mogao da progutam samu završnicu, koja mi je ispala klasično američki patetična.

Efekti i nisu loši, ima puno krvi, upečatljiv je masakr nad lokalnim stanovništvom sniman iz ptičje perspektive, kao i Ebenov prirodni talenat za korišćenje sekire u samoodbrani (posebno je fino odradjena scena odrubljivanja glave kolege Bilija).

Ne znam, mislim da je mogla da se daleko bolje odradi završnica. U svakom slučaju film nije za bacanje. 

Ocena:

hororfilmovi.blog.rs nastavlja sa odličnim tekstovima i ovog puta posle istorijata horor filma, započinjem seriju tekstova o "Legendama horor žanra" - glumcima i režiserima koji su obeležili ovaj žanr. Čast da otvori ovu kategoriju pripala je Lonu Čejniju - Čoveku sa hiljadu lica, glumcu koji se proslavio i u nemim i u ton filmovima. Priča o njegovom životu je jako zanimljiva, naročito deo o njegovoj posvećenosti ulogama koje je igrao. Tekst je napisao John Brosnan za "Horror people", a prevod je moj.

Priča o Lonu Čejniju (Lon Chaney), prvoj pravoj zvezdi horor filmova, ima sve elemente klasične tragedije: skroman početak jer je bio sin gluvonemih roditelja, godine teške borbe koje su usledile za slavu i uspeh i onda na vrhuncu svega – bolest i smrt. Za mnoge ljude Čejni je bio bizarna ličnost kao bilo koji od grotesknih likova koje je oživeo na ekranu. Delimično se može okriviti studijska propaganda ali on je bio, i do danas ostao, vrlo misteriozan čovek. Rodjen je prvog aprila 1886. godine u Kolorado Springsu, kao drugo od četvoro dece.

U skladu sa pričama koje su kolale, on je odbio, iz saosećanja za svoje gluvoneme roditelje, da izusti reč dok nije napunio 8 godina – što izgleda malo verovatno. Ali bio je ispisan iz škole, kada je bio četvrti razred, da bi brinuo o svojoj majci koja je postala prikovana za krevet jakim reumatizmom. Dok je pokušavao da efektnije komunicira sa njom tokom tog perioda, postao je vešt u korišćenju pantomime, talenta koji će se pokazati korisnim kasnijih godina.

Imao je 19 godina kada se dogodio sledeći veliki dogadjaj u njegovom životu – to je bilo njegovo venčanje mladom pevačicom po imenu Kliva Krajton (Cleva Creighton) koju je upoznao u Oklahoma Sitiju. Godinu dana kasnije, 1906. godine dobili su sina. On je nosio prezime Krajton mada je kasnije postao poznat po imenu Lon Čejni mladji. Iz Čikaga, Čejnijevi su se preselili u Los Andjeles, ispunjavajući njihovu dugo željenu ambiciju da žive na Zapadnoj obali. Lon se zaposlio kao zabavljač a kasnije se pridružio paru nemačkih zabavljača, nastupajući s njima jednu sezonu u San Francisku. Njegov brak se stalno pogoršavao već neko vreme a u San Francisku situacija je postala nesnosna. Tu je Kliva uživala veliki uspeh kao pevačica i zahtevala je više, totalno zasenjujući manju slavu njenog muža. Počela je da pije previše i on je optužio ne samo za nebrigu prema njihovom sinu, već i za neverstvo. Konačno, razveli su se 1914. godine.

Nezaposlen, 1912. godine, Čejni je otišao u filmski studio Universal Studios gde mu je pomogao njegov prijatelj Li Moren (Lee Moran) koji mu je omogućio nešto poslova na filmu. Uglavnom se pojavljivao u tzv. slapstick komedijama i 1915. godine je postao redovan član kompanije Universal Studios. U televizijskom intervju iz 1969. godine Čejni mladji opisao je radni život svog oca u tim ranim danima : "Imao je običaj da sedne u kancelariju u Universalu i asistent režije bi došao i rekao ‘Ima li ovde nekoga ko bi mogao da glumi studenta?’ Tata bi rekao ‘Da, ja mogu da igram studenta.’ Onda bi se asistent vratio odakle je došao pa bi opet izašao i pitao: ‘Ima li ovde nekoga ko bi mogao da glumi Kineza?’ Pa, ovo je ponovio nekoliko puta i nije bilo nikog ko bi to mogao. Tako je moj tata, budući da je bio prirodni umetnik od reči, uzeo svoju opremu za prerušavanje i svoje stvari i odneo ih u Universal. I kada su oni pitali, ‘Ima li koga da glumi Kineza?’ on je rekao ‘Da, ja mogu da igram Kineza’. On se prerušio u Kineza, otišao i radio desetak minuta, vratio se, zatim izašao i glumio Grka. I na ovaj način je snimio tri ili četiri uloge za dan."

1918. godine Čejni stariji još uvek je zaradjivao samo 5 dolara na dan u Universalu. Zato je potražio menadžera studija Vilijema Sistroma (William Sistrom) i zatražio više novca – 125 dolara nedeljno i petogodišnji ugovor. Po Čejniju, Sistrom mu je rekao da on zna ko je dobar glumac na prvi pogled ali da je gledajući direktno u Čejnija video samo prazninu. Tako je Čejni napustio družinu. Kako su nedelje potrage za poslom postale meseci, počeo je da misli kako Sistrom nije bio totalni idiot, ali pre nego što su stvari postale stvarno očajne spasao ga je zvezda vesterna Vilijem S. Hart (William S. Hart). Hart je zapazio Čejnija u nekim ranijim Universalovim filmovima i ponudio mu ulogu zlikovca u jednom od svojih vesterna po imenu “Riddle Gwane”. Čejni je uživao radeći sa Hartom koji je za razliku od mnogih drugih zvezda tog perioda, očekivao od svojih kolega glumaca da glume umesto da drže pozadinu i puste ga da pokupi svu slavu.

Nakon toga, stvari su se poboljšale za Čejnija. Usledilo je više uloga i on je čak počeo da radi ponovo za Universal. A onda je dobio ulogu koja mu je promenila karijeru i to zahvaljujući Čejniju koji je bio potpuno svestan njenog potencijala. Režiser Džordž Lione Taker (George Leone Tucker) zatražio je od njega da glumi u filmu “The Miracle Man (1919)”. Taker je opisao Čejniju različite uloge u filmu, uključujući bogalja koji je igrao veoma važnu ulogu u radnji. Čejni je istog trenutka odlučio da cela njegova budućnost leži u prihvatanju tog posla.

“The Miracle Man” doživeo je uspeh i Čejni i Taker postali su bliski prijatelji. Planirali su mnoge zajedničke projekte (Čejni je čak nameravao i da režira jedan od filmova iz Takerove produkcije) ali Takerova iznenadna smrt bila je dogadjaj koji je veoma potresao Čejnija. Čejnijev naredni film bio je “The Penalty (1920)” u kom je glumio beznogog kriminalca. Režiser Volas Vorsli (Wallace Worsley) želeo je da koristi trik sa različitim uglovima kamere dok je Čejni dizajnirao kožnu opremu koja je vezivala listove njegovih nogu uz njegove butine i hodao je na svojim kolenima. Ovo je bila prva od mnogih uloga za koje se podvrgao bolnoj samo-turturi u cilju da dostigne željeni efekat i koja je doprinela njegovoj reputaciji mazohiste.

Nastaviće se...