Horor filmovi

Pitanje: Šta se dobije kada sarađuju dva briljantna uma? Odgovor: Prava bomba koja će vam razneti moždane ćelije u paramparčad, ali u pozitivnom smislu. Te 1996. godine prvi put su se udružili genijalni Robert Rodriguez i totalni manijak Quentin Tarantino i nastao je "From Dusk Till Dawn", jedan od neobičnijih horor filmova. Razlog za to je specifična priča tj. to što u prvoj polovini filma gledate klasičan Tarantinov film sa puno nasilja, psovki, neobičnih likova i nabijen adrenalinom. Sećam se kada sam prvi put gledao "FDTD", a nisam imao pojma da se radi o hororu, kada je počela druga polovina filma sa vampirima, bio sam pozitivno šokiran i u fazonu "WTF!? Pa, ovo je ludilo!"

Tarantino se, dok je pisao scenario, trudio da stvori više zanimljivih likova, pa je tako nastala priča o dva brata koji beže pred zakonom zbog teških ubistava i krađe, a kako im je cilj da pređu granicu i uđu u Meksiko, oni uzimaju za taoce sveštenika i njegovo dvoje dece. Kada uspeju u svojoj nameri, dolaze u kafanu "Titty Twister" u kome treba da dočekaju zoru i njihovu vezu za ostanak u Meksiku, samo što će iskrsnuti "mali" problem- to mesto je krcato vampirima.

"FDTD" je po mnogo čemu kultan film. Likovi su sjajno napisani, a glumci koji ih igraju su ih još bolje dočarali. Clooney briljira kao jedan od braće Gecko, nasilni i nemilosrdni vođa, hladnokrvni ubica, mada pri kraju se Tarantino malo gubi pa ima i preterivanja u njegovom specifičnom odnosu sa sveštenikom koga igra Harvey Keitel. Posebno zabavno je ubacivanje u priču i dva nova lika, u kafani se glavnoj ekipi u borbi za opstanak pridružuju ogromni crnac Frost, veteran američke invazije na Vijetnam i beli bajker Sex mašina s njegovom zanimljivom pucom. A šta tek reći o Cheech Marinu koji se pojavljuje u tri različite uloge? I kako opisati lik koji igra fatalna Salma Hayek? Možda će Santanico Pandemonium najbolje opisati ovaj klip:

Ipak, od toliko sjajnih likova, meni je posebno drag Ritchie Gecko, koga glumi sam Tarantino. Radi se o šizofrenom silovatelju, ubici i pljačkašu banaka koji poput vernog psa prati svog brata, ali isto tako, u nemogućstvu da obuzda svoje ludilo, otežava bekstvo pred policijom. 

Sem ovoga, film obiluje gomilom nezaboravnih dijaloga i citata, evo jednog primera:

"From Dusk Till Dawn" pored svih navedenih dobrih stvari, karakteriše i fantastičan soundtrack, s gomilom upečatljivih pesama i tema, a na njemu su ZZ Top, Jimmie Vaughan, Stevie Ray Vaughan, Graeme Revell i The Blasters i njihova fantastična stvar "Dark Night". Da ne dužim više, ovaj film spada u obavezno štivo za sve fanove horor žanra.

Ne sećam se tačno kada, ali negde pre započinjanja ovog bloga, gledao sam prvi put "Wind Chill". Koliko sam se sećao, a ipak je od tad prošlo bar 3-4 godine, film mi i nije bio nešto posebno. Kako se do sada nije našao reprizno na mom repertoaru, a samim tim ni na blogu, rešio sam da ga ponovo pogledam i svoju kratku ocenu postavim ovde (ujedno i proverim da li se šta promenilo u odnosu na prvi utisak koji je ostavio).

U ovaj film polagano je mnogo nade jer su se producentskom timu priključila dva velika imena: večiti neženja George Clooney i poznati režiser Steven Soderbergh. Za film čija se radnja bazira na glumi dvoje mladih i perspektivnih glumaca i nešto specijalnih efekata, budžet je bio sasvim solidan, oko 6 miliona dolara i iz tog aspekta "Wind Chill" izgleda sasvim dobro - gluma je na nivou, efekti dosta solidni (mada su neke scene premračne za moj ukus), sve izgleda cakum-pakum.

Međutim, onda dolazimo i do nekih nedostataka koji obećavajući film spuštaju u kategoriju prosečnih. Kao što sam napisao, film se oslanja na dva lika koje igraju Emily Blunt i Ashton Holmes koji kreću prečicom, dožive saobraćajku i ostanu zarobljeni u vukojebini zatrpanoj snegom, bez pomoći na vidiku i sa nadolazećom snežnom olujom za vratom. Kao da ovo samo po sebi nije dovoljno, ubrzo počinju da im se ukazuju neobične utvare, a jedna od njih je posebno opasna.

Verovatno se pitate šta to može da ne valja? Pa, jednostavno, po mom mišljenju film je nekako prosečan, niti smrdi niti miriše. Same utvare nisu u dovoljnoj meri iskorišćene za zastrašivanje iako je ambijent za tako nešto fenomenalan, a rasplet je već puno puta iskorišćen do sada u horor žanru. Previše se film zasniva na dijalozima glavnih junaka, dok je mladić klasičan stalker što je ovde banalizovano i neubedljivo zanemareno.

Inače, osim što je prosečan "Wind Chill" se pokazao i teškim gubitašem, pošto je na bioskopskim blagajnama skupio bednih 285 hiljada dolara, a sem poznatih producenata nije mu pomogao ni legendarni Clint Mansell kao tvorac soundtracka, mada on kao po običaju izuva kao u sledećem primeru:

"Motel Hell" je niskobudžetni i morbidni horor film s početka zlatnog doba horor filmova. Režiser Kevin Connor pokušao je da parodira kultne filmove kao što su "Psycho" i "The Texas Chainsaw Massacre", ali generalno se za film može reći da je teško smeće tj. malo toga pozitivnog sadrži.

Radnja se vrti oko farmera Vincenta koji uz pomoć svoje sestre Ide proizvodi najčuvenije suvo meso u krugu od 100 milja, a njegov tajni recept je, pogađate, ljudsko meso. On postavlja zamke u blizini motela, omamljuje slučajne prolaznike, tovi ih i dalje prerađuje. Dakle, reč je o kanibalizmu, ispostaviće se kasnije s višim ciljem, pošto matori jarac misli da na taj način uspešno rešava istovremeno probleme gladi u svetu i prenaseljenosti. U čitavu gungulu umešaće se i Vincentov brat koji je ujedno i lokalni šerif, kao i jedna od žrtava kojoj će farmer pokloniti život i zaljubiti se u nju. Već po ovome vidite da se radi o jednoj velikoj zbrci, koja ipak ispada nezanimljiva i neinteresantna, film se smatra horor komedijom ali meni je malo toga bilo smešno. Više se radilo o scenarijskim nebulozama.

"Motel Hell" je prosto primer slabe realizacije solidne ideje, a zbog loše finansijske konstrukcije na momente vuče na žestoki treš naročito kada su u pitanju neki od monologa i dijaloga, kao i u samoj završnici koja je obeležena epskom borbom dva brata motornim testerama. Najveći plusevi ovog filma su hm... 1) tovilište - da ga tako nazovem, koje ima malo smisla, kao uostalom i sam film ali je vrlo morbidno, kao i žrtve u njemu (naročito zvuci koje ispuštaju); 2) uloga gnusno odvratne i odbojne Ide koju je sjajno dočarala pokojna Nancy Parsons i 3) poster. Zanimljivo, najzvučnije ime u glumačkoj postavi je Rory Calhoun, poznat po brojnim ulogama u vesternima (pominje se i u jednoj od epizoda "Simpsonovih").

Da sumiram, ovo je film koji je namenjen za hardcore fanove žanra, a i oni će ga brzo zaboraviti osim, dabome, gotovo nestvarnih rečenica poput ovih: