Horor filmovi

Nekada moćna produkcijska kuća "Hammer Films", najpoznatija po filmskim naslovima u kojima su glavni monstrumi bili Drakula, Frankenštajn i Mumija, poslednjih godina pokušava da oživi na polju horor žanra, pa tako posle vaskrsavanja koje je započelo 2008. specifičnim serijalom "Beyond the Rave", usledila je saradnja na uspelom rimejku uspešnog švedskog filma "Låt den rätte komma in", snimanje filma "Wake Wood" u koprodukciji sa Ircima i Šveđanima i rad na rimejku odličnog televizijskog filma "The Woman in Black" iz 1989. godine.

Radnja se vrti oko bračnog para čija ćerkica pogine u napadu besnog psa, a ta tragedija svakako ostavlja neizbrisiv trag na njih dvoje i njihov brak. Baš pred totalni raspad sistema i odlazak iz varoši, lokalni starešina daće im morbidnu ponudu - da ostanu da žive i rade u Wakewoodu pošto će im on i lokalno stanovništvo vratiti ćerku iz mrtvih na tri dana i dati im priliku da se oproste od nje. Oni pristaju, ali nešto će ipak krenuti po zlu.

"Wake Wood" je klasičan evropski film, sniman na upečatljivim lokacijama u Irskoj i Švedskoj, ali ipak ti pejsaži i nisu previše korišćeni u ovom, inače sumornom filmu. Kao što napisah, atmosfera je dosta sumorna i mučna, lokacija za odvijanje radnje je savršeno ruralna, a priča morbidna i očigledno inspirisana "Pet Sematary"-jem. Iako nas režiser David Keating postepeno uvlači u tok priče, dosta verno dočaravajući pakao kroz koji prolaze supružnici, "Wake Wood" je tek nešto oko prosečnog filma. Ili možda za nijansu više od toga. Pred kraj, ima i zaista groznih scena krvoprolića, zanimljivi su i paganski rituali lokalaca, ali čini se da nešto nedostaje filmu, nekako se guši u drami. Na ruku ne ide ni slab budžet što se oseća na svakom koraku. Ipak, za neki početak ovo nije loše, tako da se nadam da će se "Hammer Films" vraćati hororima još češće i da će biti sve boljih naslova. 

Pitanje: Šta se dobije kada sarađuju dva briljantna uma? Odgovor: Prava bomba koja će vam razneti moždane ćelije u paramparčad, ali u pozitivnom smislu. Te 1996. godine prvi put su se udružili genijalni Robert Rodriguez i totalni manijak Quentin Tarantino i nastao je "From Dusk Till Dawn", jedan od neobičnijih horor filmova. Razlog za to je specifična priča tj. to što u prvoj polovini filma gledate klasičan Tarantinov film sa puno nasilja, psovki, neobičnih likova i nabijen adrenalinom. Sećam se kada sam prvi put gledao "FDTD", a nisam imao pojma da se radi o hororu, kada je počela druga polovina filma sa vampirima, bio sam pozitivno šokiran i u fazonu "WTF!? Pa, ovo je ludilo!"

Tarantino se, dok je pisao scenario, trudio da stvori više zanimljivih likova, pa je tako nastala priča o dva brata koji beže pred zakonom zbog teških ubistava i krađe, a kako im je cilj da pređu granicu i uđu u Meksiko, oni uzimaju za taoce sveštenika i njegovo dvoje dece. Kada uspeju u svojoj nameri, dolaze u kafanu "Titty Twister" u kome treba da dočekaju zoru i njihovu vezu za ostanak u Meksiku, samo što će iskrsnuti "mali" problem- to mesto je krcato vampirima.

"FDTD" je po mnogo čemu kultan film. Likovi su sjajno napisani, a glumci koji ih igraju su ih još bolje dočarali. Clooney briljira kao jedan od braće Gecko, nasilni i nemilosrdni vođa, hladnokrvni ubica, mada pri kraju se Tarantino malo gubi pa ima i preterivanja u njegovom specifičnom odnosu sa sveštenikom koga igra Harvey Keitel. Posebno zabavno je ubacivanje u priču i dva nova lika, u kafani se glavnoj ekipi u borbi za opstanak pridružuju ogromni crnac Frost, veteran američke invazije na Vijetnam i beli bajker Sex mašina s njegovom zanimljivom pucom. A šta tek reći o Cheech Marinu koji se pojavljuje u tri različite uloge? I kako opisati lik koji igra fatalna Salma Hayek? Možda će Santanico Pandemonium najbolje opisati ovaj klip:

Ipak, od toliko sjajnih likova, meni je posebno drag Ritchie Gecko, koga glumi sam Tarantino. Radi se o šizofrenom silovatelju, ubici i pljačkašu banaka koji poput vernog psa prati svog brata, ali isto tako, u nemogućstvu da obuzda svoje ludilo, otežava bekstvo pred policijom. 

Sem ovoga, film obiluje gomilom nezaboravnih dijaloga i citata, evo jednog primera:

"From Dusk Till Dawn" pored svih navedenih dobrih stvari, karakteriše i fantastičan soundtrack, s gomilom upečatljivih pesama i tema, a na njemu su ZZ Top, Jimmie Vaughan, Stevie Ray Vaughan, Graeme Revell i The Blasters i njihova fantastična stvar "Dark Night". Da ne dužim više, ovaj film spada u obavezno štivo za sve fanove horor žanra.

Ne sećam se tačno kada, ali negde pre započinjanja ovog bloga, gledao sam prvi put "Wind Chill". Koliko sam se sećao, a ipak je od tad prošlo bar 3-4 godine, film mi i nije bio nešto posebno. Kako se do sada nije našao reprizno na mom repertoaru, a samim tim ni na blogu, rešio sam da ga ponovo pogledam i svoju kratku ocenu postavim ovde (ujedno i proverim da li se šta promenilo u odnosu na prvi utisak koji je ostavio).

U ovaj film polagano je mnogo nade jer su se producentskom timu priključila dva velika imena: večiti neženja George Clooney i poznati režiser Steven Soderbergh. Za film čija se radnja bazira na glumi dvoje mladih i perspektivnih glumaca i nešto specijalnih efekata, budžet je bio sasvim solidan, oko 6 miliona dolara i iz tog aspekta "Wind Chill" izgleda sasvim dobro - gluma je na nivou, efekti dosta solidni (mada su neke scene premračne za moj ukus), sve izgleda cakum-pakum.

Međutim, onda dolazimo i do nekih nedostataka koji obećavajući film spuštaju u kategoriju prosečnih. Kao što sam napisao, film se oslanja na dva lika koje igraju Emily Blunt i Ashton Holmes koji kreću prečicom, dožive saobraćajku i ostanu zarobljeni u vukojebini zatrpanoj snegom, bez pomoći na vidiku i sa nadolazećom snežnom olujom za vratom. Kao da ovo samo po sebi nije dovoljno, ubrzo počinju da im se ukazuju neobične utvare, a jedna od njih je posebno opasna.

Verovatno se pitate šta to može da ne valja? Pa, jednostavno, po mom mišljenju film je nekako prosečan, niti smrdi niti miriše. Same utvare nisu u dovoljnoj meri iskorišćene za zastrašivanje iako je ambijent za tako nešto fenomenalan, a rasplet je već puno puta iskorišćen do sada u horor žanru. Previše se film zasniva na dijalozima glavnih junaka, dok je mladić klasičan stalker što je ovde banalizovano i neubedljivo zanemareno.

Inače, osim što je prosečan "Wind Chill" se pokazao i teškim gubitašem, pošto je na bioskopskim blagajnama skupio bednih 285 hiljada dolara, a sem poznatih producenata nije mu pomogao ni legendarni Clint Mansell kao tvorac soundtracka, mada on kao po običaju izuva kao u sledećem primeru: