Evo trailera za novi horor film, a zahvaljujući sajtu www.horroryearbook.com evo i sinopsisa:

 

“Niko me nije znao u Holivudu, ali sam bio zastrašujuće srećan i prošao izvanredno dobro. U prvoj sceni, nisam imao nikakav dijalog, samo sam se tukao sa Vorenom Vilijemom koji je, sećam se, igrao jednog od tri musketara u tom filmu, koji se zvao “The Man in the Iron Mask (1939)”. Ali oni su bili prilično zadovoljni onim što sam uradio pa sam dobio još jednu sporednu ulogu u kojoj sam jahao konja i izgovarao: “Kralj želi da Vas vidi!”. Luis Hejvord je igrao blizance u ovom filmu i režiser Džejms Vejl je tražio nekoga ko bi mogao da igra Hejvordovu suprotnost u split-screen scenama. Kako god, ja sam dobio taj posao. Tri meseca sam snimao taj film, igrajući ove scene sa Luisom. Igrao sam obe uloge, i bio sam u stanju da radeći to, naučim puno toga o snimanju filmova.”

Posle filma “The Man in the Iron Mask”, Kašing je igrao malu ulogu u komediji Lorela i Hardija (Stanlio i Olio) “A Chump at Oxford” iz 1939. godine koji je režirao Alfred Gulding, a zatim i drugu glavnu mušku ulogu u filmu Džordža Stivensa iz iste godine “Vigil in the Night”. “Dobio sam tu ulogu jer sam mogao da izvedem lankaširski akcenat koji su zahtevali.” Sledeće godine, posle još uloga u filmovima kao što su “Women in War” Džona H. Ojera i “They Dare Not Love” Džejmsa Vejla, Kašing je odlučio da se vrati u Englesku. “Mučila me je užasna nostalgija zbog izbijanja rata gotovo pred moj dolazak. Nisam želeo da idem u rat ili nešto slično, jednostavno sam želeo da u to vreme budem kući. U to vreme, popriličan broj britanskih glumaca otišao je iz Holivuda.”

“Posle rata, dosta sam radio u pozorištu ‘Kew Theatre’. Tada ste imali jako malo novca, mislim da su plaćali 5 funti za dve nedelje, ali to je bio sjajan izlog u kom ste mogli da probate svoje predstave sa mogućnošću da budu premeštene u West End. Ali iznad svega, često su mogli da vas vide pozorišni menadžeri koji su dolazili sa West Enda. Neko vreme sam igrao Francuza u predstavi “While the Sun Shines” u Kew pozorištu, dok nisam dobio ulogu u filmu “Hamlet” Lorensa Olivijea. Pre toga sam prošao kroz loš period u mojoj karijeri kada sam umalo ostavio glumu ili tačnije rečeno, kada me je umalo gluma napustila. Nisam radio dve godine i bio sam očajan zbog tog škripca u koji sam upao. A onda sam 1951. godine odradio moju prvu televizijsku predstavu. Time sam se bavio nekoliko godina i upravo sam se ovim televizijskim poslom vratio u svet filma.”

Jedan od prvih filmova u kom se pojavio tokom 50-ih godina, bio je “Moulin Rouge” iz 1951. godine koji je režirao Džon Hjuston. Zatim je tri godine kasnije usledio film Teja Garneta “The Black Knight” u kom je igrao zlikovca dok je Alan Led bio heroj. “Jedna filmska kompanija zvala je mog agneta i tražila je da Piter Kašing radi za njih. To je bila kompanija Hammer. Počeo sam da radim za njih nakon što sam odigrao televizijsku predstavu Orvelove 1984. Ubrzo, Džejms Kareras je počeo sa pozivima mog agenta jednom nedeljno, gotovo redovno pitajući: ‘Kada će momak biti slobodan? Moramo da ga angažujemo.’ Tako sam kasnije pročitao u novinama da oni hoće da snime rimejk filmova o Frankenštajnu, za koje sam se sećao da su me oduševljavali dok sam bio dečak, pa sam nazvao mog agenta i rekao mu da im poruči da ako su još zainteresovani, da sam sada slobodan i da bih želeo da radim na tom projektu.

“Niko, ko je imao veze sa filmom “Frankenštajn” nije shvatao gde će nas to odvesti. To je bio samo jedan od pet filmova koji su snimili te godine. Nisu ni sanjali da će pokrenuti ovu neverovatnu grudvu. Ali izgledao je apsolutno čarobno i na filmu su radili sjajni ljudi, kao Džek Ešer koji je bio izvrstan majstor rasvete i naravno, Terens Fišer koji je bio prvoklasni režiser. U očima Amerikanaca, čitava stvar je izgledala, kako su imali običaj da kažu, kao milion dolara. A naravno, to nije bila. Moj Bože, film je imao smešan budžet, svega 65000 funti je uloženo. Kao filmski budžet, ta suma je bila apsurdna. Ali, film je doneo bogatstvo Hammeru i svima, pa su potrošili malo više novca na sledeći film “Horror of Dracula”. Od tada se nikada nije zaustavilo.”

“Imam ogromnu količinu naklonosti za Barona Frankenštajna i sve iz očiglednih razloga. Zasnovao sam originalni lik, Frankenštajna, po noveli Meri Šeli, koju nisam pročitao dok nisam saznao da ću snimati film. Niste mogli da celu novelu od Meri Šeli stavite u sat i po filma ali ona je bila veoma dobro adaptirana, mislim da je to učinio Džimi Sengster i imala je izvesnu količinu originalnog lika koju sam ja mogao uneti u adaptaciju. U kasnijim filmovima, moj lik je postao još nemilosrdniji. Ali pokušao sam da baziram Frankenštajna po čoveku koji, bitno, pokušava da učini nešto dobro za čovečanstvo, kao što je doista Noks bio, ali bez ikakvih izgleda zbog toga što bi seljaci stalno dolazili na njegova vrata i uzvikivali: 'Ti si čudovište! Ti si čudovište!'. U stvari, ja sam mnogim ljudima poznatiji kao Šerlok Holms nego Frankenštajn, zato što sam snimio jedan film sa tim likom kao i TV seriju sa šesnaest priča za BBC, koji se ne može porediti sa brojem puta koliko sam glumio Frankenštajna.

«Igrao sam veoma malo pravih zlikovaca tokom moje karijere.» Što je, uprkos njegovoj pojavi, u suštini tačno. U filmovima kao što su «The Skull» Fredija Frensisa iz 1965. godine, «Night of the Big Heat» Terensa Fišera iz 1967. godine, «The Vampire Lovers» Roja Vorda Bejkera iz 1970., «Tales from the Crypt» iz 1971. i «The Creeping Flesh» iz 1972. godine (a oba je režirao Fredi Frensis) njegove su uloge bile one simpatične. Naravno, u filmovima o Drakuli, igrao je Van Helsinga, Drakulinog stalnog suparnika koji predstavlja sile dobra. On je čak u dva filma glumio Doktora Who-a, blagonaklonog naučnika koga je stvorio BBC u dugogodišnjem serijalu za decu. Ali jedna od istaknutih stvari u vezi Kašinga je ta da bez obzira koliko je prosečan ili očigledno tužan scenario mogao da bude, on bi uvek uspeo da liku kog je igrao da nešto izuzetno. On je oživljavao likove koji bi bili kartonski u bilo čijim tudjim rukama.

Glumac sa kojim je bio najviše povezan tokom njegove karijere u horor filmovima, bio je Kristofer Li. Sreli su se na snimanju filma «Curse of Frankenstein», 1956. godine. «Uvek sam govorio da sam ga upoznao prvo kao našminkano čudovište i da sam, kada je skinuo šminku, vrisnuo. Bio je tako drag prijatelj. I potrebno je puno hrabrosti za ono što je učinio, za prekid snimanja horor filmova i uspeh u nečemu drugačijem. Potrebno je puno hrabrosti u ovom poslu da prestanete sa nečim što je sigurno i probate nešto što nije. Kao što je on rekao, lik Van Helsinga, iako su to isti karakteri, je zanimljiviji; a sve što je on trebao da radi kao Drakula, je da stoji u uglu, pokazuje svoje očnjake i sikće.»

Jedan od poslednjih Kašingovih filmova, ujedno i jedan po kome ga najviše pamti današnja filmska publika je «Star Wars» Džordža Lukasa iz 1977. godine i uloga zlog zapovednika Zvezde smrti – Velikog Mofa Tarkina. Nakon toga, Kašing je snimio nekoliko filmova početkom 80-ih, zatim se penzionisao krajem 80-ih i početkom 90-ih da bi se borio sa rakom i prebrodio lom kuka i druge jade. Ipak, bio je često vidjen na biciklu ili slikajući predeo blizu svoje kuće u Vitsejblu u Saseksu. Piter Kašing je umro od raka, 11. avgusta 1994. godine.

tekst napisao: John Brosnan za "The Horror People"

prevod: hororfilmovi.blog.rs

Režija i scenario: Xavier Gens

Uloge:

Karina Testa ... Yasmina

Aurelien Wiik ... Alex

Patrick Ligardes ... Karl

David Saracino ... Tom

Maud Forget ... Eva

Samuel Le Bihan ... Goetz

Chems Dahmani ... Farid

Amelie Daure ... Klaudia

Estelle Lefebure ... Gilberte

Adel Bencherif ... Sami

Joel Lefrancois ... Hans

Jean-Pierre Jorris ... Le Von Geisler

Radnja:

Banda sitnih lopova koristi nerede u francuskim gradovima da bi izvela pljačku. Medjutim, njihov poduhvat kreće u pogrešnom smeru, jer jedan član biva ranjen pa se grupa razdvaja i dogovara da se sastane na odredjenom mestu u provinciji. Sa policijom za vratom, dva člana bande sklanjaju se u bedni hostel koji vode degenerisani seljaci. Oni tu čekaju preostale članove.

Ono što ne znaju je da su njihovi 'šabanski' domaćini u stvari neonacistički kanibali očajni za novim svetskim poretkom i da će preći sve granice kako bi njihove poremećene fašističke fantazije sproveli u stvarnost. Lopovi su kasnije podvrgnuti mrcvarenju i mučenju.

Moj osvrt:

O, čoveče! Kada sam za ovaj film pročitao da je 'francuski odgovor na filmove «Saw» i «Hostel»' nisam razmišljao o tome da će film bukvalno pokrasti nekoliko filmova i to vrlo očigledno. Naravno, i sama priča mi je jako nezanimljiva, o grupi degenerisanih neonacističkih kanibala koji žive u srcu Francuske!? Već mi je muka od takvih zapleta...

Sama režija je najkorektniji deo filma, ali scenario je bruka. Po mom sećanju pokraden je pre svega film «Hostel» ali i «The Devil's Rejects» i «House of 1000 corpses». Nemam baš mnogo toga protiv kradje ideja ako se one iskoriste na dobar način, medjutim u «Frontiere(s)» to nije uspelo. Kako se bliži kraju, radnja postaje prilično zamorna i ja sam želeo da se film što pre završi.

Nasilja ima dosta, i iz tog ugla, film dobija prelaznu ocenu, jer su same scene dobro odradjene. Što se tiče samih likova, sa pozitivcima nije dozvoljeno preterano vezivanje ali ipak navijaćete za Jasmin, pre svega jer je trudna.

Od negativaca, najupečatljiviji lik je Goetz, veoma zajeban kao pojava kao i kada poludi, a ostali i nisu nešto. Čak, lepa Žilberta veoma podseća na Baby Firefly iz pomenutih filmova Roba Zombija, ali je svakako daleko od Baby koja ostaje najludji, najopakiji, najporemećeniji i najlepši serijski ubica na filmskom platnu.

Takodje, plus za film je i izbor lokacije za snimanje, napušteni rudnik u ruralnom delu Francuske.

Ipak, konačan utisak je da je film jako prosečan, on ne donosi ništa novo, priča je «tanka» a ima i glupavi obrt u kome glavnu ulogu ima deformisana Eva.

Ocena: