Horor filmovi

[azijski filmovi ] 06 Jun, 2012 07:57

Noroi (2005)

Da razbijem stvaranje monotonije, posle odličnih filmova "Ju-on", "Shutter" i "Ringu", pogledao sam još jedno japansko ostvarenje - "Noroi" (na srpskom "Prokletstvo"). Kada pominjem razbijanje monotonije, mislim na taj podatak da je "Noroi" tzv. found footage film po čemu se razlikuje od navedenih koji su klasični horor filmovi o duhovima, a ovaj pripada podžanru koji je iznedrio "The Blair Witch Project". I kada već pominjem "TBWP", moram reći da me "Noroi" po mnogim detaljima podseća na taj film.

Iza njega stoji Kôji Shiraishi koji je još jedan japanski zaluđenik za horore i koji je stvorio neobično dugačak i vrlo komplikovan film o priznatom novinaru-istražitelju paranormalnog Masafumi Kobayashiju koji istražuje naizgled nepovezane natprirodne slučajeve koji se, kako se radnja bliži kraju, pokazuju povezanim sa legendom o drevnom demonu po imenu Kagutaba. Kako to biva u ovakvim filmovima, Kobayashi je nestao, a iza sebe je ostavio gomilu video materijala dok je snimao svoj najbolji i film koji će vas (nas) najviše uznemiriti.

Koliko je Shiraishi zakomplikovao radnju ovog lažnog dokumentarca, dovoljno govori podatak da u njemu čak 14 likova umire na razne načine, što je najbolje opisano samom tagline rečenicom: "Everybody dies!". Kao i većina drugih kritičara, takođe ću kritikovati dužinu ovog filma, mislim da je komotno moglo da se izbaci dosta toga i trajanje sa 115 minuta svede na 90-95 minuta što bi bilo mnogo podnošljivije. Ovako je razvučenost radnje otupila oštricu straha, što je prava šteta jer je sama priča odlično prezentovana, a kao i drugi azijski horori, "Noroi" sadrži nekoliko izrazito jezivih i nezaboravnih scena. Kada sam pomenuo sličnost "Noroia" sa "TBW Projectom", to se odnosi na iznošenje dela radnje u šumu, zatim čudna obeležja na mestima gde boravi Kagutaba i naravno dokumentovanje ovih paranormalnih događanja. No, to je ipak zanemarljiva sličnost, pa ko voli azijske horore mora na listu obavezno pogledati da doda i ovaj film.

[azijski filmovi ] 02 Jun, 2012 22:00

Shutter (2004)

U sklopu akcije "Vreme je azijske horore", nakon jezivih "Ringu" i "Ju-on", "selim" se na kratko iz Japana u Tajland. Kada sam već tu, moram da napomenem da je posle Japana i Južne Koreje, tajlandska kinematografija rame uz rame sa hongkongškom na trećem mestu u Aziji po broju snimljenih horor filmova. Dakle, iz zemlje koja ima dugu i veliku tradiciju snimanja horora, stiže "Shutter", a njegovi režiseri su Banjong Pisanthanakun i Parkpoom Wongpoom, likovi koji su posvećeni žanru i koji stoje iza nekoliko odličnih tajlandskih filmova: "Alone", "4bia", "Phobia 2".

Radnja u "Shutteru" prati sudbinu mladog para (fotograf i njegova devojka), koji nakon "hit and run" saobraćajke primećuju misteriozne beličaste senke na svojim fotografijama. Da se radi o nečem natprirodnom, potvrđuju im i jeziva priviđenja u kojima se pojavljuje tajanstvena crnokosa devojka. Ono što će naučiti je da se ne može pobeći od prošlosti.

Naravno, sama radnja nije baš tako jednostavna, ali to je draž "Shuttera", pa se gledaoci do samog kraja drže u neizvesnosti zbog čega tačno su glavni junaci na meti osvetoljubivog duha. Dvojac Pisantahankun-Wongpoom je svetu filma podario remek-delo, to je moj prvi utisak. "Shutter" je odličan horor film, čiji su autori uspešno predstavili priču o duhu, a pod tim uspešno mislim na gomilu jezivih scena. Neke od njih su zaista nezaboravne, a sam završetak spada u kategoriju neprevaziđenih i savršenih. Sem toga, produkcija je fina, a kvalitetu doprinose svakako i specijalni efekti.

Da je "Shutter" zaista specifičan film, možda dočarava podatak da je rimejkovan u dve zemlje i to na tri jezika! Osim najpoznatijeg, istoimenog američkog rimejka, u Indiji su snimljena dva rimejka i to jedan na hindi jeziku u čuvenom Bolivudu (Click, 2010.), a drugi na tamilskom jeziku u tzv. Kolivudu (Sivi, 2007.).

[azijski filmovi ] 28 Maj, 2012 11:27

Ju-on: The Grudge (2002)

Kao što sam već pomenuo ovde, Shimizu je nakon uspeha koja su u Japanu doživela njegova dva direct-to-video filma, dobio priliku da priču o kletvi koja nastaje kada neko u stanju teške razjarenosti i besa ubije svoje bližnje, prikaže i na velikom platnu. Iz tog razloga, nekako je nejasno da li je "Ju-on: The Grudge" rimejk ili pak nastavak u "Ju-on" franšizi. Naime, radnja je potpuno iste osnove kao u prethodnim direct-to-video filmovima: "Misteriozni i osvetoljubivi duhovi progone svakoga ko se usudi da kroči u kuću koju opsedaju."

Sem toga, Shimizu ne odstupa od svog stila i jedina razlika je u likovima koji su za priču sporedni, a to su oni likovi koji naprave tako kardinalnu grešku i dođu u kontakt sa duhovima porodice Saeki. Režiser i ovde u prikazu njihovih sudbina prepliće prošlost, sadašnjost, pa čak na neki način i budućnost, što je po meni najveći minus filma, ali opet nekako prihvatljiv, jer odudara od holivudskog stila.

Iako je "Ju-on: The Grudge" produkcijski pomak, u odnosu na "Ju-on" i "Ju-on 2", moram priznati da nije ostavio toliko dobar utisak na mene poput "Ju-on"-a. Razlog je svakako taj što je principijelno priča ista i film ne donosi ništa novo u odnosu na pomenuti original. Jeste, i ovo ostvarenje ima nepodnošljivo jezivu Kayako, malog Toshia, legendarnu scenu silaska niz stepenice, grozomorni zvuk koji se često ispuštaju ovi duhovi, ali jednostavno sve je to već viđeno u prethodnim filmovima. No, to ne znači da mi se nije dopao, čak bih rekao da je ovo postala jedna od mojih omiljenijih horor franšiza.